Пише: Члан ДСГ “Милош Обилић” Бранко Тодоровић

О ПОВЕСТИ РУКОПИСА

Овај средњовековни хералдички зборник, назван по једном од својих власника, Захарију Конраду фон Уфенбаху (1683-1734), припада такозваној Бодензе групи немачких грбовника, [1] и један је од њених најстаријих чланова.

Време настанка овог грбовника смешта се у период између последњих година XIV и првих деценија XV века. Мишљења научника који су се бавили његовим проучавањем се међусобно разликују, али су више мање у сагласности са мишљењем немачког историчара Вернера Паравицинија који време настанка овог рукописа датира у период између 1390. и 1410. године. [2]

Оправданост оваквог мишљења огледа се пре свега у чињеници да највећи део грбова припада владарима и властели који су били на врхунцу своје моћи у раздобљу између 1350. и 1395. године. [3] Међутим, пошто највероватније не говоримо о примарном извору, већ о препису неког старијег грбовника, из тог разлога се оправдано узима овај период као највероватнији могући тренутак његовог настанака. [4] Ово раздобље потврђују и елементи стила којим је грбовник сликан, а који се могу сместити у критично раздобље и почетак XV века. [5]

Место настанка Уфенбаховог грбовника никада прецизно није утврђено, али на основу резултата досадашњих истраживања са сигурношћу се може тврдити да је настао негде на простору западно од реке Рајне. То га чини специфичним у односу на остале грбовнике припаднике Бодензе групе, јер су сви они махом настали на обалама Боденског језера.

С обзиром да првобитни изглед грбовника није у целости сачуван, данас можемо само деломично да га упоредимо са осталим члановима групе, и то највише захваљујући оригиналности његовог садржаја. Тако се поједини његови сегменти јасно се уочавају у каснијим грбовницима, насталим током и крајем XV века, а један од таквих, који се по свом садржају подудара са Уфенбаховим у преко 50% грбова,  јесте Милтенбершки грбовник (нем. Miltenberger Wappenbuch), о коме је детаљно писао француски хералдичар Жан Клод Лоуч између 1989. и 1993. године. [6]

Поред Милтенбершког грбовника, утврђена је сличност и са Донауешингенским (нем. Donaueschinger Wappenbuch) и Гриненберговим грбовником (нем. Grünenbergs Wappenbuch), такође члановима ове групе.

Повест проучавања

Откада је 1747. године постао власништво Хамбуршке градске, а данас Државне и универзитетске библиотеке у Хамбургу, Уфенбахов грбовник, у каталогу заведен као Cod. 90b in scrinio, описан је неколико пута. [7] Први који је то учинио био је Паул Х. Трумер (нем. Paul H. Trummer) који је 1914. године у часопису Немачки хералд објавио чланак о Уфенбаховом грбовнику под називом Uffenbachsches Wappenbuch. [8] Следеће дело које спомиње овај рукопис штампано је 1939. године, у предвечерје Другог светског рата, у Берлину под насловом Beiträge zur Geschichte der Heraldik, а које потписују Ерих фон Беркхем (нем. Erich von Berchem), Давид Л. Галбрајт (нем. David L. Galbreath) и Ото Хуп (нем. Otto Hupp). [9] Уфенбахов грбовник биће и део каталога рукописа Државне и унивезритетске библиотеке у Хамбургу штампаног под називом Die Codices in scrinio der Staats- und Universitätsbibliothek Hamburg, а за чије издање се побринуо Тило Брандис (нем. Tilo Brandis). [10] Као што смо већ испред навели, 1990. године је изашло и дело Вернера Паравицнија Das Uffenbachsche Wappenbuch, које је уједно и прво фототипско издање Уфенбаховог грбовника. Последње издање на ову тему јесте истраживачки рад Стина Клеменсена (нем. Steen Clemmensen) из 2012. године, под називом Das Uffenbachsche Wappenbuch, а који је коришћен и као основа за наше упознавање са овим рукописом.

Тренутно стање рукописа и његов садржај

Уфенбахов грбовник тренутно чини 88 фолија промера 175´205 mm, од којих је свака састављена од два оригинална листа залепљена у један, тако да је данашњи грбовник састављен од укупно 176 преживелих посебних листова оригинала. У зависности од извора који се цитира, он сада броји 587 грбова и 5 минијатура, односно 593 набројана детаља и 3 ненабројане минијатуре, укључујући и неке касније додатке. [11]

Грбови су рађени тушем и воденим бојама, са највише четири грба по једној страници, представљени у распореду 2´2, са описом на алзаском, записаном на бастарда писму, које је у претежно коришћено дуж горњег тока Рајне, а што иде у прилог одређивању географског порекла овог грбовника.

У односу на свој првобитни изглед, Уфенбахов грбовник се данас битно разликује. Пре свега, то се огледа у недостатку великог броја страница, које су изгубљене у време када грбовник још није био увезан и укоричен у један јединствен зборник, а када се томе коначно и приступило, распред страница који је тада направљен више није одговарао ономе који је првобитно био предвиђен. Поједине странице накнадно су ојачаване тракама од папира или пергамента још пре прве реконструкције и увезивања, које је извршено у XVI веку, а када је реконструкција коначно постала неопходна, приступило се спајању двеју страница у једну, како смо већ споменули, да би се на крају уместо два листа, осликана само са једне стране, добијао један лист, осликан са обе стране. Током ове реконструкције урађена је и непрецизна пагинација од 1. до 181. стране, арапским бројевима у горњем спољашњем углу сваке од страница.

Пошто су се с временом папирне траке истрошиле, током XIX века извршена је и друга реконструкција. Сачуване странице морале су да буду раздвојене, поново прелепљене, нумерисане оловком, исечене са понеким губицима у легенди и пагинацији, и поново увезане у кожу.

Тако да, ако се обрати пажња на старију пагинацију, видеће се да недостају странице од 1-41 (сада 1в-21в), 50-160 (22р-77р), 163-165/168-169 (77в-80в), 166-181 (81р-88в), с тим да су странице биле 168 и 169 дуплиране. [12]

Што се тиче хералдичког садржаја грбовника, на основу дашањег изгледа, може се закључити да је у почетку био организован по географској основи, тј. према пореклу армигера, а та форма се деломично сачувала и до данас.

Процентуално гледано, само око 5% грбова чине композитни грбови, од којих је већина квадрирана, око 17% садржаја грбовника припада такозваним фантастичним или измишљеним грбовима, 21% односи се на грбове талијанских, француских и шпанских грбоносаца, којима се може још придодати и двадесетак енглеских грбова који укључују и нека имена славних учесника Стогодишњег рата, као и пар скандинавских.

Нерачунајући неколико незавршених грбова код којих стоје само имена и неколико њих који су накнадно додати, скоро две трећине грбовника се односи на властелу Светог римског царства.

ГРБОВИ ВЛАСТЕЛЕ И ВЛАДАРА ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ЗЕМАЉА

Оно због чега је за нас овај грбовник важан огледа се у чињеници да нам доноси и неколико занимљвих грбова са простора јужнословенскх земаља.

Поједини од тих грбова хералдичкој јавности су већ познати и о њима се нема много новога за рећи, па ћемо их споменути само утолико да остане забележено да се налазе још и овде. Грбови о којима ћемо нешто више говорити су они које препознајемо, а о којима још увек мало знамо. Оне који су нам у потпуности непознати, покушаћемо да их сагледамо у светлу историјских околсности у којима су настали и на основу извора који су нам доступни.

☆

“Ако кренемо редом, први од ових грбова биће грб грофова Цељских (ориг. grove von zilen) који је приказан на 27. версо страни.

На плавом штиту приказане су три златне осмокраке звезде у распореду [2:1]. Верзија са осмокраким, уместо шестокраким звездама, како ће касније овај грб по правилу бити приказиван, говори нам о томе да је у питању старија верзија овог грба. [13] Исту су користили и грофови Нојнбершки, који су владали Цељем пре него што је на власт дошла династија која ће прва у историји понети титулу грофова Цељских.

☆

Други по реду биће грб грофова Горичких (ориг. der grove von görtze) који се налази на 28. ректо страни.

На косо подељеном штиту с десна,  у првом плавом пољу приказан је сребрни лав у пролазу, а друго поље је раздељено пет пута сребрно и црвено. Датира још из средине XIII века, [14] и кроз историју је доживео неколико промена, али је ипак успео да сачува основне црте свог првобитног изгледа.

☆

“Следећи на реду је грб који зависно од извора срећемо као грб владара Бугарске или као грб владара Влашке. У овом случају, на 40. версо страни, описан је као грб грофова Видина  у Влашкој (ориг. der grove von weide in wallachie). [15]

На црвеном, пропети црни лав, златно крунисан. До сада се веровало да се овај грб најраније јавља почетком XV века у делу Улриха фон Рихентала, [16] али његово постојање у Уфенбаховом грбовнику указује на могућност да се вероватно може наћи и у још неким изворима, старијим од Рихенталове Хронике у Констанцу.

☆

“На 43. ректо страни налази се грб приписан цару Србије (ориг. der keyser von servye), штит расцепљен на црвено и златно, у првом пољу су приказане две златне греде, а друго је посуто црвеним љиљанима, и све надвисује царска круна. Поред тога што је од историјског значаја значаја да се титула цара Србије спомиње у једном страном, а релативно раном хералдичком извору, занимљиво је и необично и то што су за њена знамња изабране шарже које се у потпуности подударају са онима на грбу угарске лозе Анжујаца, разлика је само у избору тинктура.

Разлог за тако нешто вероватно се огледа у томе да аутор овог грба није имао довољно података па, или је на своју руку за потребе новог грбовника само варирао грб Угарске, као њеног најближег суседа са развијеном хералдичком традицијом, или је пак хтео да истакне значај Србије у датом историјском тренутку, па се послужио једним од најпознатијих грбова тога времена. Иначе, на тему овог грба већ је писао Александар Палавестра који поред осталог наводи још два познија извора у којима се среће овај грб. [17] Први је Грбовник Ханса Буркграфа (Hans Burggraf’s Wappenbuch, British Library London), настао између 1452. и 1455. године. У њему је грб цара Србије (der keysser von Serule) приказан као штит расцепљен на црвено са две златне греде и црвено посуто златним љиљанима. А други је непроучени хералдички рукопис (MS. 373, Socitery of Antiquaries of London) из 1530. године, у коме је грб цара Србије (kheysser von Servie) представљен на штиту расцепљеном на црвено са две златне греде и плаво посуто златним љиљанима. Грб цара Србије из Уфенбаховог грбовника је трећа верзија овог грба и то највише говори о његовој непостојаности, а што наравно не умањује значај ауторове потребе да хералдички изобрази и знамење српског цара.

☆

“Одмах после грба цара Србије, на 43. версо страни, налази се и грб приписан цару Бугарске (ориг. der keyser von pulgerie).

На црном штиту три златна леопарда у пролазу, све такође надвисује царска круна. Мотив три лава у пролазу као симбол владара Бугарске први пут је забележио још концем XIV века један арапски путописац. [18] Овакав грб јавља се и код Рихентала, и то као грб краља Бугарске (Der König von Bulgaryen), само су леопарди још и крунисани. [19] Постоје две верзије овог грба, од којих је друга приказана инверзно у односу на прву, као три црна крунисана леопарда на златном, а описана као грб цара Бугарске (Der Kayser von Bulgaryen). [20] Ову другу верзију је касније преузео Конрад Гриненберг, па данас у зависности од коришћених извора имамо грбовнике и са једном и са другом верзијом овог грба.

☆

А сада на ред долази један посебно занимљив грб. На 49. ректо страни приказан је грб господара Рудника у Србији (ориг. der herre von dem rudenig in servie), на златном штиту три сребрне потковице са црним клинцима у распореду [2,1].

За познаваоце домаће хералдике овај грб је занимљив из више разлога. Пре свега, ради се о добро познатим шаржама са грба Рашке из тзв. илирских грбовника. Њега срећемо најчешће у виду три сребне потковице на плавом штиту, али постоји још неколико варијација по питању тинктура, а о чему сведочи и овај рани извор. Тако рецимо у препису Грбовника Шароле из 1656. године представљен је и грб Рашке (Rascie), у црвеном три црне потковице сребрних клинаца. [21] Поред њега, у истом грбовнику, срећемо још једно слично знамење, на црвеном штиту три сребрна портала, који недвосмислено подсећају на потковице са рашког грба. [22] Међутим, нешто много сличније грбу о коме овде говоримо налази се на великом грбу Млетачке републике, коришћеном током XVIII века, а у питању је мали грб Краљевине Рашке, на златном пољу три црне потковице (… il Terzo d’oro con trè ferri di Cauallo neri...). [23] Исти грб ће у различитим приликама још бити приказиван и са потковицама природне уместо црне боје, као на пример у хералдичком зборнику фра Анђела Марије, с почетка XVIII века. [24] Овај грб ће 1791. године штампати као посебну гравуру и познати бечки гравер Ф. Ј. Ј. фон Рејли. [25] Дакле, веза овог грба са грбом господара Рудника је очигледна. Оно што их разликује јесте боја потковица, а у овом случају то је још једна од занимљивости и посебности овог грба. Наиме, једно од основних хералдичких правила гласи да метал не иде преко метала, односно да боја не иде преко боје. У историји хералдике је познато је само пар оваквих преседана, [26] од којих је можда најпознатијии пример грб краља Јерусалима, на сребрном штиту златни крст између четири иста таква крста, на коме је то правило морало да заћути из најузвишенијих разлога. Али који су могли бити разлози да се такав преседан направи и код грба једног обласног владара у средњовековној Србији? Иначе, да буде још занимљивије, морамо рећи да то није и једини такав случај о коме ћемо овде говорити. А разлог за овај хералдички луксуз највероватније да лежи у тој чињеници што је Рудник у средњем веку био на далеко познат као крај богат рудницима сребра и злата, по којима између осталог место и носи име, а што је аутору очигледно био довољан мотив да мимо правила споји ова два хералдички неспојива елемента. То је неке будуће преписиваче збуњивало па су потковице бојили природном бојом, да би грб довели у ред са основним хералдичким правилима, а та природна је лако могла касније постати црна, из које би се на крају добио онакав грб какав је коришћен за Рашку у Млетачкој републици.

☆

“Наредни грб који привлачи пажњу налази се на 49. версо страни и приписан је граду Дубровнику у Грчкој (ориг. die stat raguse an kriechen). На штиту расцепљеном на сребрно и црвено, стоји црна кула, у црвеном пламену с десне и плавом пламену с леве стране. Овде није сасвим јасно да ли заиста у питању кула у пламену или можда светионик, али по свом облику и месту на коме избија пламен, пре би се могло говорити о кули него о светионику. Као приморски град на југу, аутор га је грешком сместио у Грчку, али такве грешке у грбовнику су честе и нећемо се дуже задражвати на њима. Оно пак што је индикативно јесте да се у досадашњем проучавању хералдичке традиције града Дуброника није дошло до података да је град некада у својој дугој повести користио ова знамења као свој грб. Овај грб се у познатим изворима среће још само у раније поменутом непроученом грбовнику из 1530. године (MS. 373, Socitery of Antiquaries of London) и то недовршен, али са истим натписом. Хералдичка традиција овог приморског града почиње 1358. године, ступањем Дубровника под заштиту угарског монарха и додељивањем посебног статуса граду исте године, када су се Дубровчани између осталог обавезали да ће се служити угарским заставама и грбовима, како на копну тако и на својим лађама на мору. [27] Угарски грб, иначе знамење Арпадовића, убрзо је постао један од основних симбола града Дубровника. Био је то штит раздељен седам пута црвено и сребрно. Треба споменути да ће средином XVIII века, под утицајем нових схватања симболике сребрних линија, доћи до промене тих истих у плаве, [28] а што ни до данас у целости није исправљено. Међутим пре почетка коришћења овог грба, Дубровник је и раније имао своја обележја, само она још нису била хералдички уобличена. Лик Св. Влаха као заштитника Дубровника, слично као и у већини случајева када је Млетачка република била у питању, а у чијем саставу се пре ступања под угарску круну налазио и Дубровник, био је његово главно обележје, о чему сведоче и многи сачувани правни, вексилолошки и сфрагистички извори из тога времена. [29] Тако се стег са ликом Св. Влаха (Vixillum S. Blasii) прописује као званично знамење Дубровника још у Статуту дубровачке комуне из давне 1272. године. [30] Тај мотив ће се с временом и хералдички дефинисати па ћемо га касније сретати и у виду грба, а редовно ће се јављати и као централни мотив и на већини будућих застава (најчешће на сребрном и плавом пољу). Потом ће Дубровник добити сасвим нови грб, који се изгледа није дуже задржао у употреби. Тај грб спомиње Хуго Герард Штрел у свом делу Градски грбови Аустро-Угарске. Тамо се наводи да је Дубровнику 6. маја 1456. године дарован нови грб са фениксом на плавом пољу. [31] Поред овог грба, један краћи период Дубровник је као симбол града имао и штит преко кога је била исписана девиза LIBERTAS, [32] али без назнака тинктура. [33] Исто тако и у време када је био под аустријском круном, коришћена је једна верзија овога грба, али на сребрном штиту преко кога су стајале три плаве врпце, и преко свега поново златним словима LIBERTAS. [34] Тако да, ако се направи преглед развоја грба града Дубровника, почевши од његових предхералдичких симбола, преко правих грбова у свим њиховим варијантама, приметићемо да се грб са кулом нигде ни у назнакама не јавља. Ипак, можда је од значаја поменути податак да се веома сличан мотив јавља на грбу града Вараждина, који је граду доделио угарски краљ Матија Корвин још давне 1464. године, на ком је приказана готово идентична кула као и ова на грбу Дубровника. Није искључено да је тврорац Уфенбаховог грбовника заиста имао неку сличну подлошку и за грб Дубровника, али ми о томе данас немамо никаквих сазнања. Нешто што ипак остаје, јесте чињеница да је у време настанка грбовника, над Дубровником вијорио стег са грбом владајуће династије Арпадовића.

☆

“Следећи на реду је грб грофа од Новог Брда у Србији (ориг. der grove vo dem nuwenberge in servie). На 49. версо страни приказан је сребрни штит са три златне потковице црних клинаца у распореду [2, 1]. Реч је о грбу који смо нешто раније наговестили говорећи о знамењу господара Рудника. Сличност између ова два грба је очигледна, грб грофа од Новог Брда је заправо инверзија грба господара Рудника. Разлози за понављање истих шаржи, као и поновно игнорисање правила о слагању боја и метала у хералдици, јасно подсећају да је аутор оба грба био вођен логиком да се у оба случаја радило о можда најпознатијим рудницима сребра и злата у то време. Овај грб се још среће и у рукопису MS. 373 Друштва антиквара у Лондону са истим натписом као и овде.

☆

“А сада на ред долази још један познат, а опет толико загонетан грб. На 50. ректо страни налази се грб који домаћи и страни извори углавном тумаче као грб војводе од Босне (ориг. der hertzoge von posse der lit under dem weisser weider). На златном штиту две црначке главе набијене на две укрштене црвене гране. Међутим, као што видимо, овде наилазимо на један доста детаљнији опис грба. Владар о коме се овде говори пребива у земљи која се налази негде у Белој или Широкој Степи, а која се према тврдњама Стина Клеменсена највероватније налази негде у пределима данашње Румуније или Молдавије. [35] Када се то има на уму, не зачуђује опис Левинуса Хулзијуса с конца XVI века у коме он овај грб приписује Молдавији, [36] а што ће поједини каснији извори, настали углавном током XVII и XVIII века, доследно понављати. Овај опис тако разоткрива другачије порекло грба који је у једном тренутку протумачен као грб Босне и као такав доспео у илирске грбовнике преко којих се раширио даље и постао један од најпрепознатљивијих грбова илирске хералдике, а одакле га је касније преписао и Мавро Орбин, преко кога ће овај грб доспети и у Западну Европу као грб Босне. [37] За лоше тумачење не можемо кривити творца илирске хералдике, јер је до грешке дошло вероватно доста раније, а о чему сведоче старији грбовници у којима је овај грб, почевши од XV па до средине XVI века, приписиван земљи која се бележила као Possen, Bossen, Wossenn, Wasen, Bosna итд. [38] Имајући на уму ову разноликост у тумачењу пре свега почетног слова, треба споменути да је, отприлике у исто време кад и Левинус Хулзијус, немачки бакрорезац Мартин Шрот овај грб приписао опет Бугарској. [39] Тако да ће у критично време, а то је крај XVI века, када се рађа илирска хералдика, доћи до бар три различита тумачења овог грба, а једно од њих сплетом историјских околности постаће узор за грб Босне при састављању првог илирског грбовника. За најстарији познати приказ овог грба до сада се сматрала Рихенталова Хроника, настала између 1420. и 1430. године, а његово присуство у Уфенбаховом грбовнику говори да је овај грб присутан и у ранијим изворима.

☆

После грба који је вековима био приписиван Босни, на ред долази још једно занимљиво хералдичко знамење. У питању је грб приписан грофу Лазару из Србије (ориг. der lasure ist ein grove in servie), представљен на 50. версо страни. На црном штиту сребрна кацига, са два блага испупчења на темену, коју надвисује златна круна. Нема сумње да је личност из овог описа српски кнез Лазар Хребељановић. За разлику од кациге коју смо до сада сретали као хералдички мотив знамења кнеза Лазара, који је увек представљан са јасно истакнутим волујским роговима, а чије представе можемо видети на његовом новцу и печатима, овде је она несигурно представљена, као да аутор није био сасвим сигуран о каквој се шаржи заправо ради, а што даље наводи на помисао да је грб као такав преписан највероватније из неког старијег грбовника. Ни Стин Клеменсен не успева са сигурношћу да одгонетне значење ове шарже па је на крају наводи као двери или као наслон од столице. [40] Занимљиво је и присуство круне изнад кациге, коју иначе не налазимо уз шлем када су у питању историјски извори који приказују кацигу са волујским роговима, иако се рецимо на новцу кнеза Стефана Лазаревића често среће нејасан мали круциформни мотив између рогова. [41]

☆

“Следећи на реду је још један грб који се у различитим хералдичким изворима приписивао Бугарској или Влашкој. На 57. ректо страни приказан је као грб господара места или области под називом Lewenwasser, у Турској (ориг. der herre von lewenwasser in turckye). На штиту расеченом златно и црвено, две отргнуте црне укршене лавље шапе. Иако нам топоним споменут у опису грб остаје загонетан, сам грб нам је добро познат. Овај грб у нешто другачијој варијанти срећемо већ концем XVIII века у Грбовнику Вијнберген, само штит није расечен већ је раздељен, а описан је као Roy de Blaquie. [42] Сличан грб се налази и у Грбовнику Лорда Маршала, само је злато замењено сребром, а лавље шапе су плаве. Овај грб се јавља и касније, па га у нешто другачијој верзији налазимо и у једном португалском хералдичком зборнику с краја XVI века, [43] у коме је приказан штита раздељеног на златно и црвено са две сребрне укрштене лавље шапе окренуте на доле и описан као valachia. У науци данас преовладава мишљење да је у питању грб Влашке.

☆

“Наредни грб ћемо само на кратко споменути. На 59. версо страни приказан је грб Палеолога (ориг. der kunig von balagre).

На црвеном штиту, надвишеном златном краљевском круном, сребрни крст између четири златна грчка слова бета. Иако он излази из оквира овог рада, због значаја за боље разумевање развоја српског грба, корисно је споменути његово присуство и у овом грбовнику.

Треба имати на уму да је ово можда и једини познати егземплар грба Палеолога на коме је крст обојен сребрном бојом, што је потенцијално добар траг ка разрешавању загонетке српског грба из Илирског грбовника.

☆

“А сада на ред долази још један грб кога срећемо још у најранијим хералдичким зборницима. Реч је о грбу венедског краља (ориг. der windesche kunig). На плавом штиту, надвишеном златном краљевском круном, три природне брадате људске главе са златним крунама у распореду [2:1]. Грб венедског краља или краља Славоније, у најширем њеном смислу, како га срећемо у већини осталих грбовника, налазимо још и у Вијнбершком грбовнику (1265-1270), где је описан као le Roi dezclauonie, где је предсстављен тако што је плаво поље посуто златним крстовима, а на пољу три природне златно крунисане главе у распореду [2:1]. Такав грб, само без посутих крстова, срећемо и у енглеском Грбовнику Лорда Маршала (1295-6) где је описан као Le Roy de Esclevoni. Грб краља Славоније срећемо и у једном још неидентификованом грбовнику с почетка XIV века, где је описан као Roy de sclauonnie. Такав грб срећемо и у Грбовнику Ханса Буркграфа из средине XV века где је овај грб описан као Roy de sclauonnie, као и у Милтенбершком грбовнику с краја XV века, [44] где је описан као Der windische kunig, те од неких познијих верзија, срећемо га у једној недатираној шпанској збирци грбова (Mss/3294) као Rey de Esclabonia, у познатој португалској збирци Livro do Armeiro-mor (1509) као Rei de Clavomnia, у раније помињаном рукопису MS. 373 из прве половине XVI века, где је описан као der Windisch kuunig, или у минхенском рукопису BSB Cod.icon. 392 d из истог периода, где је описан као Der Windistg Kunig. Ова два последња примера грба краља Славоније, као и пример из Милтенбершког грбовника богатији су од осталих за челенку, у којој је приказано краљевско попрсје између две плаве (у минхенском рукопису црвене) заставице. Имајући на уму широку распрострањеност и дуго трајање овог грба, његово присуство у Уфенбаховом грбовнику не изненађује. Оно због чега је овај грб посебно интересантан јесте његова сличност са потоњим грбом Далмације који се разликује од овога само по томе што су уместо крунисаних људских глава крунисане три главе леопарда, а што указује на могућности да је грб Даламције настао из грба Славоније, имајући увек на уму да се појмови и Далмације и Славоније требају посматрати у најширем њиховом смислу, јер приметно је да је у историјским изворима повремено долазило до преклапања ова два појма.

☆

“Након грба краља Венеда или Словена, следује један земаљски грб. На 60. ректо страни приказан је грб Венедске или Славонске земље (ориг. wintlanden). На златном штиту три црна хрта у трку. Овај грб се среће у разним изворима и у разним варијантама. Иначе, сам назив Словенске земље још једном треба узети у најширем контексту, јер се простор који овај грб покрива креће од данашње Славоније на западу па до Подунавља у Румунији и Бугарској на истоку. Грб о коме је реч карактеристичан је по томе што кроз све време свог постојања успева да очува шарже, које се код других грбова неретко мењају преписивањем грба, али зато тинктуре тих шаржи и боје штита срећемо у разним комбинацијама. Три основне шарже грба Славоније о ком у овом делу говоримо су три хрта у трику. До сада је сматрано да се овај први пут јавља у Хроници Сабора у Констанци (1414-1419) Улриха Рихентала, а као грб носиоца титуле künig von schlaffanien, с том разликом да су три три хрта црвена на сребрној подлози. Нешто опет другачију верзију овог грба срећемо и у рукописним делима Конрада фон Гриненберга, прво у његовом Грбовнику из 1483. године, где је овај грб приказан као три сребрна хрта на црној подлози, а насловљен као Der Kining von Schlavonia, [45]  те у његовом другом делу, познатом као Ходочашће из Констанце у Јерусалим из 1487. године, кад су на златном штиту приказана три црна хрта у трику, а грб приписан Задру у Славонској земљи – zara in windischn landen. Након Гриненберга или негде отприлике у исто време, овај грб срећемо и у Милтенбершком грбовнику с краја XV века, где је прписан владару са титулом Der künig von de schlaffonij, а приказан као три црвена хрта у трку на сребрном штиту. Овај приказ је употпуњен и челенком са два рога (сребрни и црвени) и међу њима шестокрака златна звезда. Овакав грб је забележен и у зборнику MS. 373 с почетка XVI века, с том разликом да су оба рога црвена. Најћешће у овој форми грб Славоније ће се јављати и у многим другим немачким грбовницима XVI века. Такав ће доспети и до чувеног Грбовника Виргила Солиса из 1555. године, где се приписује једноставно Славонији – Sclavonie. Овај извор ће највероватније послужити и као основа за грб Славоније који ће Петар Охмучевић унети у свој Илирски грбовник с краја XVI века. Такав грб срећемо и на карти Матије Зонта из 1567. године, где је приказан на простору историјског Словиња, као и у грбовнику Јоханеса фон Франколина из 1560. године. Оно што смо на почетку нагласили, да област на коју се овај грб односи треба схватити у једном ширем смислу, важно је јер се овај грб у неким изворима везује за области у данашњој Румунији и Бугарској. Па се тако у већ поменутом португалском хералдичком зборнику с краја XVI века овај грб приписује Дакији. [46] Док ће рецимо Јаков Франкварт 1623. године на својој гравури Погребна поворка Алберта VII 1621. године грб Бугарске представити као три сребрна хрта у трку на црвеној подлози, или Карлос Францискус 1766. године у свом делу Heraldicae Regni Hungariae Specimen, Regia, Provinciarum, Nobiliumque Scuta complectens, такође на једној хералдичкој гравури, опет грб Бугарске представити као три сребрна хрта у трку, али на зеленој подлози. Овај грб као грб Славоније наводи Иван Воршић у свом делу Artis heraldicae notitia… из 1772. године. Верзија са сребрним хртовима на црвеном штиту доспеће и на гравуре Јаноша Томаса Саскија из 1751. године, а такође бити приказан и грб Бугарске Еде Иванфија из 1874. године, с том разликом да се наводи да је то грб и Бугарске и Славоније. Порекло ове верзије можда треба тражити и у неком од илирских грбовника, с обзиром да је познато да су код неких преписа тинктуре грба Славоније инвертоване, као на пример у Београдскм грбовнику II. Као неки куриозитети кад је у питању овај грб, могу се издвојити примери које срећемо у Грбовнику Јорга Ругена из 1569-1572. године, где се уместо три, јављају два црвена хрта на сребрном штиту, [47] те верзија са слике Хрватски великаши пре краљем Ладиславом из 1690. године, где је сваки хрт приказан у посебном пољу, а поља су обојена редом плавом, сребрном и зеленом бојом, док су сами хртови природне боје. Иако нама данас нису познати оригинални носиоци овог грба, о његову пореклу можда није од вишка споменути да се грб са истим шаржама јавља још у Сегарском грбовнику из 1282. године, где су на плавом штиту представљена три сребрна хрта у трку, а где је тај грб приписан краљу Угарске (Rey de Hungrie). На крају, као неки закључак, може се извести чињеница да је ово један од вероватно најчешћих грбова са наших простора који се јавља у средњоевропским грбовницима, те да је најчешћа верзија у којој се јавља она са црвеним хртовима у трку на сребрном штиту, али и да је тренутно настарији приказ овог грба са црним хртовима на златном пољу.“

☆

Одмах поред грба Славонске земље, на истој 60. ректо страни налази се грб грофа од Аграма у Венедској земљи (ориг. der grove volke von agrem bi saders in windesceme lande). На сребрном штиту црни брежуљак надвишен златном круном. Највероватније да је реч о Загребу који се у немачком говорном подручју називао Аграм. У хералдичкој историји града није остало забележено да је икада коришћен овакав грб, тако да је највероватније у питању још један од измишљених и приписаних грбова. Исти грб се налази и у Милтенбершком грбовнику.

☆

“И на крају, преостаје нам још један грб са ових простора. На истој 60. ректо страни налази се грб грофа од Хрватске (ориг. grove vô carbatten / carbacten der ist cristen). На штиту раздељеном црвено и златно сребрна осмокрака звезда у горњем пољу. Овде је несумњиво реч о грбу Крчких кнезова Франкопана. Најстарији подаци о мотивима са овог грба датирају из 1330. године. [48] Прве приказе овог грба срећемо на средњовековним портоланима, а један од најстаријих портолана на коме је приказан овај грб у виду стега јесте портолан Анхелина Дулсерта из 1339. године. Ту се изнад града Сења види пободена застава са мотивима грба кнезова Крчких. Из нешто каснијих сфрагистичких извора сазнајемо да су се мотиви са овога грба налазили на печату Ивана Крчког из 1365/1366. године, на коме је представљен лав у пролазу који носи кацигу и на њој челенку са мотивима овога грба. [49] Отприлике у исто време, у виду хералдичког стега, овај грб се јавља и у Књизи о познавању свих краљевина непознатог шпанског францисканца, који га приписује Славонији. [50] Овај грб у виду хералдичког стега срећемо још и на портоланима Гиљема Солерија из 1380. године [51] и Габријела Вељасеке из 1447. године, [52] као и на портолану Јакоба Русоа из око 1550. године, [53] те многим другим мање познатим мапама које су настале у време њихове власти и касније. Иначе, Крчки кнезови ће га користити као свој грб негде до средине XV када узимају име Франкопана, покушавајући да се повежу са старим римским патрицијима Франгипанибусима, а што је у то време било популарно, па заједно са именом стварају и нови грб који је ишао у прилог теорији о таквом пореклу. Овај грб користиле су и друге приморске породице као што су то били Доминис и Тетрић. [54]

ЗАКЉУЧАК

После свега наведеног можемо извести неколико закључака. Имали смо прилику да се сретнемо са три врсте грбова: стварним историјским грбовима, грбовима насталим на основу историјских предхералдичких знамења, те грбовима који су у целости измишљени од стране аутора неког старијег грбовника. Последње две врсте су од посебног значаја, јер нам донекле осветљавају позадину настанка појединих грбова о чијем пореклу нисмо знали много или смо имали погрешну представу о њему, односно потврђују нам присутност одређених предхералдичких знамења која се често и у савременој хералдици покушавају на сличан начин хералдички да уобличе. Из описа ових грбова могли смо да се упознамо и са неким до сада непознатим подацима. Такође је значајна чињеница да у време настанка ових грбова њихов аутор или наручилац има информације о постојању неких значајних места у то време, а која ће касније, доласком Османлија, потпуно ишчезнути са политичке сцене Европе и временом постати terra incognita за већину страних аутора који би се на било који начин дотакнули ових простора. Осим тога, могли смо да видимо да су неки грбови настали много раније него што се претпостављало и да су заправо дошли са Запада. Могли смо да се уверимо да не потичу са ових простора и да нису плод маште дон Петра Охмучевића, иако ће захваљујући њему, пар векова касније, они постати саставни и неодвојиви део хералдике свих земаља овог простора. ■

Напомена:

У првом делу овог рада, који је објављен у осмом броју Оцила, цитирана су два погрешна навода, а на која нам је пажњу срекнуо господин Петар Јаначков из Бугарског хералдичког и вексилолошког друштва. Реч је о наводима блазона грба цара Србије који се јавља у Грбовнику Ханса Буркграфа и у рукопису MS. 373 Друштва антиквара из Лондона, који су у овој верзији чланка исправљени.

Овај рад је настао на подстицај господина Ивана Војникова, такође члана Бугарског хералдичког и вексилолошког друштва, који нам је скренуо пажњу на овај значајан извор за хералдику јужнословенских земаља.

---

[1] Позната још као Интеграм или као Милтенберг група, група Бодензе обухвата скуп грбовника насталих у другој половини XV века на простору данашње Јужне Немачке, претежно у области Боденског језера, по коме jе и добила назив Бодензе (нем. Bodensee).

[2] Werner Paravicini, Das Uffenbachsche Wappenbuch, München, 1990.

[3] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, стр. 3.

[4] Исто.

[5] Исто.

[6] Jean-Claude Loutsch, L’armorial Miltenberg, un armorial de la fin du XVe siècle, Archives Héraldiques Suisses, 1989, 1900, 1991, 1992, 1993.

[7] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, стр. 4.

[8] Исто.

[9] Исто.

[10] Исто.

[11] Исто.

[12] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, стр. 5.

[13] Ludwig Kobel, Hans Pirchegger, Steirische Ortswappen einschliesslich jener der ehemaligen Untersteiermark, Alfred Wall, Graz, 1954.

[14] Janez J. Švajncer, Vojna in vojaška zgodovina Slovencev, Prešernova družba, Ljubljana, 1992.

[15] Да ли је заиста у питању Видин или неки други град није сасвим јасно, Стин Клеменсен га у својим коментарима оставља као неидентификован, а у индексу имена га наводи као Weiden.

[16] Dan Cernovodeanu, Ştiinţa şi arta heraldică în România, Bucarest, 1977, стр. 210.

[17] Александар Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр. 21.

[18] Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 168.

[19] Исто.

[20] Исто.

[21] Исто, стр. 292. (такође стр. 106.)

[22] Исто, стр. 104.

[23] Giulio Cesare da Beaziano, Araldo Veneto, Venetia, 1680, стр. 273.

[24] Angelo Mariada Bologna, Araldo nel quale si vedono delineate e colorite le armi, почетак XVIII века.

[25] Franz Johann Josef von Reilly, Das Königreich Rascien, 1791.

[26] Међу грбовима познатијих личности.

[27] Dubravka Peić Čaldarović, Nikša Stančić, Povijest hrvatskoga grba, Školska knjiga, Zagreb, 2011, стр. 110.

[28] Исто, стр. 115.

[29] Један од најстаријих таквих приказа је застава с почетка XIV века у виду гонфанона на којој је приказан овај светац. (в. Jelena Borošak Marjanović, Zastave kroz stoljeća, Zagreb, 1996, str. 25-26)

[30] Josip Luetić, Sveti Vlaho – državna zastava Dubrovačke Republike, Croatica Christiana Periodica, Vol. 16, No. 29, Jun 1992, str. 81

[31] Hugo Gerard Ströhl, Städte–Wappen von Österreich–Ungarn, Wien, 1904, str. 84

[32] Исто, стр. 118.

[33] Треба споменути да је сличан грб користила и Република Светог Луке, на плавом штиту, између два златна конца, златним словима исписано LIBERTAS.

[34] Otto Titan von Hafner, Außerdeutsche Staatenwappen, Nürnberg, 1870, стр. 50.

[35] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, стр. 7.

[36] Levinus Hulsius, Chronologia, Das ist ein kurtze Beschreibung deren Länder, so in diser hierzu gehörigen Landtafel begriffen seind, Nürnberg, 1596.

[37] Тако на пример је дошао и у чувени препис Грбовника Шароле,  у ком га у оригиналној верзији сигурно није било, већ како и стоји у грбовнику, ти подаци су преузети од Мавра Орбина, а неки још и накнадно измишљани.

[38] Не треба заборавити да се под овим називима среће још неколико другачијих грбова, а који се у литератури углавном приписују Босни.

[39] Martin Schrot, Wappenbuch des Heiligen Römischen Reichs, München, 1580.

[40] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, стр. 74.

[41] Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр 202.

[42] Исто, стр. 166.

[43] João Ribeiro Gaio, Coplas às armas da nobreza de Portugal, XVI век, стр. 19.

[44] Стин Клеменсен грешком наводи грб краља Вавилона као грб краља Славоније (Наведено дело, стр. 79.), али у грбовнику та два грба јасно се разликују. До грешке је дошло због коришћења истих шаржи у једном и другом грбу.

[45] Dubravka Peić Čaldarović, Nikša Stančić, Povijest hrvatskoga grba, Školska knjiga, Zagreb, 2011, стр. 77.

[46] João Ribeiro Gaio, Coplas às armas da nobreza de Portugal, XVI век, стр. 9.

[47] Steen Clemmensen, Jörg Rugens Wappenbuch, Farum, 2013, стр. 97.

[48] Viktor A. Duišin, Naša Domovina, Zbornik I-II, Zagreb, 1943, str. 210

[49] Rainer Pál, A Frangepán család címerváltozatai a XIV-XVI. században,  A Veszprém Megyei Múzeumok Közleményei, 1986, стр. 353-254.

[50] Josip Smodlaka, Zemlje Južnih Slovena i njihovi grbovi oko god. 1330. u „Putu oko svijeta“ jednoga španskoga fratra, Split, 1931, стр. 23.

[51] Александар Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр. 13.

[52] Исто, стр. 15.

[53]Guillmus Soleri, 1380, Carte marine de l’océan Atlantique Est, de la mer Méditerranée, de la mer Noire et de la mer Rouge, Bibliothèque nationale de France, Paris.

[54] Viktor A. Duišin, Naša Domovina, Zbornik I-II, Zagreb, 1943, str. 210

Save