Хералдика је основа савремених графичких комуникација и примењене графике у целини, чији принципи обезбеђују природне односе: наука-естетика, идеја-естетика-функција, функција-реализација; уникат-масовне комуникације, традиција-савремено, привреда-култура-уметност итд.

Хералдика је скуп великог броја хералдичких правила, али стално треба имати на уму, да правила никада нису могла бити савршена, да су се стално мењала кроз векове и уже периоде, тако да су била различита у разним деловима западне Европе. Ова област је апсорбовала у себе „прехералдички период“ разних народа и култура и заједно са својим прехералдичким периодом (различитим културама и обичајима европских народа), дала значајан допринос култури и постала важна ризница опште културе.
Народи који нису имали своју хералдику или континуитет у овој области, као што је то случај са јужнословенским народима, морају упознати њене основе, како би брже и лакше савлађивали целину својих савремених културних потреба, без лутања, заобилажења и тражења онога што је већ давно пронађено. Аутор овог прилога има намеру да на популаран начин у неколико наврата (са што више визуелних и аутентичних примера), изнесе у најкраћем обиму главне особине хералдичких принципа.
Хералдика је помоћна историјска наука, која заједно са сфрагистиком (проучавање печата), генеалогијом (проучавање сродства), нумизматиком (проучавање новца), археологијом, дипломатиком, палеографијом и другим наукама, проучава настанак и историјски развој грбова; утврђује правилности код састављања грбова, начине ликовно-графичког обликовања грбова; утврђује начин читања и тумачи значења фигура у грбовима; истражује коме припада неки грб из прошлости итд.
Хералдика се јавила у XI веку, у време крсташких ратова (1096-1270), који су имали јаке и различите утицаје и последице на западну Европу, а у нашој теми је посебно заначајно да је источна култура нарочито утицала баш на ову област, преко усмене и писмене литературе и нове симболике: крилати лавови, змајеви, џинови, монструми, легендарне и митолошке фигуре које су се нашле у хералдици западне Европе.
Овај источни утицај је у почетку створио приличну збрку, јер се поред постојећих симбола и фигура, са одређеним хералдичким значењима, нагло појавило и много нових симбола и фигура са новим значењима или су замењивали претходне фигуре. Забележено је да је већ код другог крсташког похода (1147) француски краљ Луј VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено регулисана, негде раније а негде касније. Али, поуздано се зна да је немачки краљ Фридрих Барбароса (1152-1190), када је кренуо да осваја „света места“ (1189), имао узорно сређена хералдичка правила, што се сматра за почетак праве хералдике.
Војна организација западне Европе, нарочито у периоду крсташких ратова, највише је допринела развоју хералдике, преко многобројних знакова, фигура и симбола, које су установљавале војне јединице како би се разликовале и распознавале, нарочито у биткама, када је долазило до међусобног мешања крсташких и непријатељских војника.
Војни турнири, који су уведени између 1150. и 1160. године, а сматра се да их је увео Фридрих Барбароса (Fridrich Barbarosa), прво у Немачкој (затим су се раширили по целој западној Европи, где су витезови приказивали своја јунаштва и војне вештине) били су расадници хералдике. Учесници су били потпуно покривени оклопима, тако да се нису могли препознати, па је хералдичко обележавање имало пресудан утицај. Нарочито се огледало на штитовима, који су представљали један од најважнијих делова оружја. Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или се бори за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.
Почеци хералдике су се сводили само на описивање грбова, затим се појављује значајан текст о хералдици, који је написао Конрад фон Муре, око 1240. (Konrad von Mure), а за првог хералдичког научника сматра се Бартоло де Сасоферато, око 1350. (Bartolo de Sassoferrato). Прва хералдичка правила установио је Клемент Принсо (Clement Prinsault) у трактату од 1416. а правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Клод-Франсоа Менестрије, око 1650. (Claude-Francois Menestrier). Време до краја XV века се назива ПЕРИОД ЖИВЕ ХЕРАЛДИКЕ, са строгом применом хералдичких правила, а време од XVI до XIX века ПЕРИОД МРТВЕ ХЕРАЛДИКЕ, где се често одступа од правила или се установљавају нови принципи.
Због честе злоупотребе и фалсификовања у хералдици, а нарочито у средњем веку, она се у научном смислу дели на АУТЕНТИЧНУ и НЕАУТЕНТИЧНУ. За прву постоје тачно утврђени извори докумената, са потребним елементима, који су довољни доказ за сва правна лица, градове, области, државе и др. Већ у XIII веку појавили су се хералдички зборници (грбовници), који су описивали и приказивали грбове и добијене заслуге по хералдичким правилима. За аутентичне изворе сматрају се и: повеље за додељивање грбова и титула; штитови, шлемови, челенке и друга стара војна опрема и оружје на којима се налазе грбови. У другу групу аутентичних извора долазе: стари печати и новац, надгробне плоче и споменици, историјске зграде и други предмети од камена, дрвета и коже који приказује ликове грбова. Велики им је недостатак када немају боје, које су у хералдици веома значајне.
Неаутентични хералдички извори су, углавном, описи грбова, али је хералдичка наука заинтересована и за ове изворе.
У почетку крсташких ратова, једно кратко време, свако је „од племенитог рода“ могао да саставља свој грб са фигурама које је сам изабрао. Пошто су грбови постали наследни (преносили су се на децу и њихову децу; спајале су се породице које су имале своје грбове итд.) питање права и начина састављања грбова постајало је све сложеније. Важећа хералдичка правила бивала су, такође, сложена и право на састављање грбова добили су ХЕРОЛДИ (немачки: гласник). Они су даље утврђивали правила, најављивали турнире, водили протокол код такмичења, најављивали витезове и гласно описивали њихове грбове, звања и заслуге. Херолди су били војна лица, живели су на дворовима, бавили су се и пословима дипломатије, водили протокол на дворским свечаностима, церемонијама, посредовали у двобојима и контролисали утврђења правила.
Херолди су били толико вешти у састављању грбова, да се од њих развила врло сложена наука – хералдика, која је дуго била тајна, а њена правила су се само усмено преносила. Заслуга за тако дуго одржавање хералдике припада херолдима. Поред састављања грбова, они су водили грбовнике и тако оставили најдрогоценије документе
Од XIV века организовани су у цехове, који су имали највећи друштвени углед.
Реч знамење у нашем језику најприближнија је појму грб  и хералдички обичаји  у средњевековној Србији.
Данашње значење, смисао и садржај речи грб, изгледа да је у нашем службеном језику први пут забележен у Сретењском уставу Кнежевине Србије, 1835. године. Сматра се да је термин преузет из Русије (герб), који је до њих дошао преко Пољске (herb) и Чешке (erb), а ови су усвојили немачку реч erben, која значи наследити, наслеђивати или уопштено значење господство.
У западној Европи, где је хералдика настала, грб се по правилу означава истом речју као и оружје, из чега се јасно види настанак грбова и њихова изворна сврха са наглашеним војним карактером. Латински arma (armorum insignia) значи грб и оружје; немачки Wappen (грб), Waffen (оружје), француски armoiries – armes (старији и млађи облик речи); енглески arms (грб и оружје); италијански arma (грб, оружје).
Први и најбитнији елемент сваког грба је штит, штит је у средњем веку оружје, оружјем се долазило до почасти, привилегија и господства, а они су постали наследни.

Милош Ћирић, Хералдика 1, Универзитет уметности, Београд 1983.