Након завршетка Другог светског рата народ Италије се на реферундуму од 02. јуна 1946. одлучио за Републику као облик државног устројства.

Дотадашњи владар Италије који је на престолу провео само нешто више од месец дана, Умберто Други, присиљен је да абдицира и протеран из земље у коју се више никада није вратио.

Устав нове државе усвојен је 1. јануара 1948.

Ове драматичне и корените промене одразиле су се и на државну хералдику Италије. У том духу дотадашњи грб замењен је државним знаком (амблемом).
На првом конкурсу за нови знак Републике изабран је као најбољи, предлог Паола Паскета, професора на Институту лепих уметности у Риму. На жалост, новопредложено решење наишло је на отпор јавности јер је бедемска круна у средишњем делу амблема, како је духовито објашњено, одвећ подсећала на буре за купање, тако да је цео конкурс поништен.
Након поновљеног јавног надметања изабран је, као победнички, нови рад професора Паскета. Симбол је одобрен на седници уставотворне скупштине и коначно потврђен од стране председника Републике Италије Енрика Де Николе 5. маја 1948.

Средишњи и, свакако, најважнији мотив на новом знамену заузима Звезда Италије („Stella d’ Italia“).
Мит о Звезди Италије сеже далеко у прошлост, све до 6. века пре Христа, и песника Стесихора (640. пре Хр.-555. пре Хр.) који је описујући пад Троје створио легенду о Енеји. Овај чувени Тројанац је успео да побегне из запоседнуте и спаљене Троје те да се после дужих лутања врати у своју наводну прадомовину- територију данашње Италије. На том лутању пут ка обалама Италије му је уз мајчинску бригу показивала звезда водиља- „Stella Veneris“.

1603. године Звезда Италије је доспела и на отелотворени приказ Италије, фигуру жене са медитеранским особинама лепоте, која је крунисана бедемском круном са кулама- „Италиа турита“. Зведа је приказивана са сјајним зрацима изнад фигуре или на самој бедемској круни коју носи, да је тако назовемо, ова Мајка Италија. Нарочиту популарност овакав сликовити приказ Италије доживео је у току народног покрета за Уједињење (Ризорђименто) који је предводио Гарибалди у 19. веку.
Иначе, приказ женске главе крунисане бедемском круном долази са новчића који су се ковали још у доба славне Римске републике.
Војна традиција античког Рима познаје неколико врста наградних венаца и круна. Бедемска круна (Corona muralis) додељивала се првом војнику који би успео да пређе преко бедема непријатељског насеља или војног утврђења- логора.

Дакле, државни амблем сачињава бела, фимбрирана црвеним , петокрака звезда, као персонификација Италије и као блистави симбол уједињења и солидарности.
Звезда је постављена на челични зупчаник који симболише рад, а што потврђује и први члан Устава:
„Италија је демократска република заснована на раду“.
Склоп та два симбола окружен је маслиновим и храстовим гранчицама.
Маслинова гранчица симболизује мирољубивост и унутрашње јединство народа, те исказује жељу за међународним братством.
Храстова грана осликава снагу и достојанство италијанског народа.
На плавој ленти која се налази у подножју знака написано је „Repubblica Italiana“ ( „Република Италија“).

Извор:”Оцило”, Гласник Друштва српских грбоносаца “Милош Обилић”,број 7