Пријепоље је одувек било у срцу, или макар, врло близу срца старих српских земаља. Најстарији помен овог града је из 1332. године код Гијома Адама. У списима Дубровачке републике помиње се 1343. године.
Пријепоље се у Средњем веку развијало као тржница манастира Милешева и налазило се на Дубровачком друму који је повезивао обалу средњег Јадрана са централним и источним деловима Балканског полуострва.
Развој Пријепоља стога је уско повезан са трговцима који су кроз њега пролазили и у њему трговали још од средњег века.
Пријепоље је било саставни део Рашке и ране Немањићке државе.
О томе сведочи велики број манастира и цркава у долини Лима. Сматра се да је Жупама: Дабру, Црној Стени, Звијезду, Бихору, Љубовиђи, Будимљу и Плаву у Лимској долини у средњем веку подигнуто око седамдесетак манастира и цркава.
Велики грб Пријепоља
После распада српског царства и пораза Николе Алтомановића овај крај улази у састав бановине Босне чиме је она стекла део немањићког легитимитета.
Управо се на немањићким традицијама, на гробу светог Саве у манастиру Милешева, тадашњи бан Твртко овенчао за „краља Срба, Босне и Приморја“ истакавши се за настављача Немањиног лика и дела и новог српског краља. Касније се 1448. године у Милешеви за херцега од Светог Саве прогласио Стефан Вукчић Косача, по њему је и Херцеговина добила име.
Крах српских средњевековних држава и долазак Турака на ове просторе није заобишао ни Пријепоље које је своје ослобођење дочекало тек 1912. године у Првом балканском рату. Све то време манастир Милешева био је духовно и културно средиште српског народа у овом крају.
У њему је током 15. века било седиште Милешевске митрополије, док је у 16. веку у њему радила једна од најстаријих српских штампарија.
Иако су се Османлије задржале на овим просторима до 1912. године овај крај је узео активног учешћа у значајним борбама српског народа током 19. века од Првог српског устанка преко Бабинске буне (1875.), Јаворског рата (1876.) и Раоничке буне, па све до Балканских ратова и коначног Ослобођења. Одлукама Берлинског конгреса, Рашка област је остала у саставу Отоманске империје која је у њој имала цивилну, док је Аустроугарска држала војну власт спречивши тако спајање и уједињење две српске земље Србије и Црне Горе.
Током Другог светског рата на овим просторима вођена је чувена Пријепољска битка у којој су Немци напали партизанску болницу на левој обали Лима. Немачке трупе тада су постигле велики успех а остаци болнице сачувани су данас као спомен-комплекс погинулим родољубима у сукобу са окупатором.
Мали грб Пријепоља
Наравно, централни објекат и душа пријепољска је свакако манастир Милешева – један од најзначајнијих српских манастира познат као гробно место Светог Саве и чувен по својој фресци „Бели Анђео“, која је стране путописце 19. века приморала на толико дивљење, да јој, према речима једног од њих, ни Ђото није раван.
О лепоти ове фреске сведочи и чињеница да је представљала Европу у првој размени сателитских сигнала са Америком 60- их година 20. века. Поред тога, у манастиру се налази и фреска Светог Саве за коју се сматра да је његов најреалнији приказ.
Манастир је подигао између 1218. и 1219. године српски краљ Владислав, а данас се налази под заштитом УНЕСКО-а.
Управо стога и на грбу општине Пријепоље су препознатљиви елемнти из богате историје овог краја.
Штит је раздељен на четвртине трима усправнима златним таласастим тракама (две мале око једне велике) и водоравном сребрном траком. Горња десна и доња лева четвртина су црвено поље са сребрним двоглавим орлом – као симболом српске средњовековне државе. Горња лева и доња десна четврт су плаво поље са златном круном што је историјски грб Котроманића и подсећа на „двоструки венац“ краља Твртка.
Средњи грб Пријепоља
Штит надвисује сребрна бедемска круна са три видљива мерлона.
Као чувари штита јављају се два анђела чији су ликови изведени са фреске „Бели анђео“ из манастира Милешева који придржавају стегове Србије, односно Пријепоља.
Подножје је златна, шумом обрасла, планина што је алузија на планину Златар, а све са четвртастим каменом на коме је утиснут печат Св. Саве који је некада био сахрањен у манастиру Милешева и траком са именом града и годином 1332. са обе стране имена што је година најстаријег помена Пријепоља.
Застава Пријепоља је хералдички стег оперважен златом који у потпуности понавља мотив са штита.
У општем хаосу који влада у српској месној хералдици Пријепоље је сачувало више година своја знамења без обзира на политичке прилике и неприлике. Наравно, критика је било са свих страна. Некима је засметао десни чувар штита који је супротно окренути „Бели анђео“ милешевски, док су други били љути због недостатка симбола бошњачке националне мањине
Застава Пријепоља
Написао: Владимир Матевски
Извор: Оцило, број 6