Пољска хералдика по својој древности иде раме уз раме са европском, али се у исто време одликује оригиналношћу и посебношћу. Код Пољака грб се није додељивао породици већ се породица додељивала грбу, формирајући тако неку врсту кланова или братстава. Кланови нису били организационо повезани нити су имали старешинство. Грб је додељивао племићки сабор, Сејм, а тек касније извор почасти- краљ. Уобичајено је да се једним истим грбом користи неколико стотина породица. Такви грбови се називају прокламациони, и у пољској хералдици их има стотинак и више. Пољски грбови су нашли пут и у руско и литванско племство. Неким поро- дицама је прокламациони грб додељиван уз измене које су служиле као својеврсна диференцијација.

Знакови као шарже
Пољска хералдика је дакле уникатна јер не прати правила и принципе којих се придржава западноевропскa хералдика. Косина, греда, шеврони, пресечен или расцепљен штит, као и употреба крзна, остали су скоро непознати у Пољској. У исто време пољски грбови носе древне “цифре”, тј. знакове или жигове као шарже, за које се каже да своје порекло вуку из давних прехералдичких времена, који се губе у магли древности и досежу до времена племенских заједница. Витештво се развило у западној Европи као резултат феудалног система и придржавало се генералних начела и правила која су временом модификована.Институција витештва се појавила са Карлом Великим и преко франачких освајања пренела у северну
Италију, Шпанију и Немачку, а касније, после битке код Хејстингса 1066. и на британска острва. Када је витешки код стигао у Пољску крајем 13. и почетком 14. века, Пољска је већ имала развијени систем како племства тако и хералдике. Пољска у средњем веку није знала за појам “извор почасти”. Племство је била привилегована класа у којој су сви чланови сматрани једнакима. Чланство се стицало или заслугама на пољу части, или усвајањем у виши статус. У Пољској, за разлику од Немачке, на пример, само су племићи имали право да користе грб.

Једнако право гласа
У ранија времена краљ није располагао правом да додељује патентне грамате, тј. даровнице племићког ранга, већ је то право задржавала племићка скупштина Сејм. Социјална структура племства се делила на четири групе или разреда:
1. Магнати (богати земљопоседници).
2. Властела скромнијих средстава (власници села)
3. Мали земљопоседници (власници делова села).
4. Сиво племство (витезови са мало или без иметка)
У пољском племству (szlachta) сви витезови су били равноправни, сви племићи су били витезови, и сви витезови племенити. Краљ који је биран доживотно у Сејму био је први међу једнакима (primus inter pares). Племство је руководило парламентом, водило државне послове и чинило авангарду армије, народне војске. Грб је био оно што садржи изворно значење тог појма, наследно знамење које се носило на штиту, челенци и одећи витеза у борби у ратовима за одбрану отаџбине.
Пољски племић је могао да буде веома имућан и носи свој мач о појасу украшеном златом и драгуљима, али је имао истоветна права и привилегије као и сиромашни витез који је носио свој мач о конопцу и владао парчетом земље од само неколико хектара. У Сејму су обојица имали једнако право да им се глас чује при одлучивању. Мало се пажње обраћало на иметак, док су се заслуге на бојном пољу веома цениле. Пољаци су веровали да се рођењем у племству гарантују племените особине, па је стога брак ван шљахте био забрањен. Крв је била гарант да ће јунак рађати јунака, храбар витез храброг и лојалног витеза. Тиме се осигуравала трајна светла будућност високих аристократских начела, вредности и традиција, и гарантовала безбедност и стабилност Пољског Комонвелта.

Наслеђе по крвној линији
За разлику од западноевропског витеза, пољски племић није полагао заклетву неком властелину, већ је себе видео као заштитника пољске државе, народа и Хришћанства. Племство је у Пољској додељивано појединцима за подвиге на бојном пољу. При анобилитацији племи ћу је додељиван грб који је носио собом право наслеђивања по крвној линији свим потомцима, тј. законитим синовима и неудатим кћеркама. Пољски грбови нису носили знакове диференцијације и веома су ретки учетворени штитови. Сви носиоци одређеног прокламационог грба употребљавали су истоветан грб, и међусобно се сматрали ближи него браћа (слично нашем појму побратимства). Степен крвног сродства са првобитним кланом, тј. родом, није имао важности. У каснијим временима такво крвно сродство није више било меродавно, тј. није постојало међу носиоцима грба истога клана. Име клана се дописивало испред или иза презимена одвојено цртицом, или се дописивало после презимена са назнаком “грба тога-и-тога”. Пољска се већ у 10. веку јавља као добро организована феудална држава, са кнезом, касније краљем који се сматрао за главу свих кланова. Он је могао да дарује припадност клану по свом нахођењу, мада се у рана времена очекивало да се такво
наименовање и формално обави као усвојење од стране лица који имају право крвног наслеђа у клану. Као резултат, у Пољској се никада није развила снажна повезаност по крвној линији унутар кланова, као што је то, на пример, било у Шкотској. Пољски термин за грб “herb” долази од немачке речи “die Erbe”, наследство, наследник, и користи се од почетка 15. века. Сваки пољски грб има своје име, које произилази од назива шарже на штиту, или пак ратног поклича. Одатле и назив “прокламациони грб”, од латинске речи “proclamatio” – бојни
поклич.

Кланови
Најпознатији пољски грбови, кланови јесу Абданк (древни племенски знак), Ђик (дивљи вепар), Ћолек (теле), Дружина (древни жиг), Долега (потковица са стрелом), Јуноша (јагањац), Корчак (три усечене греде), Рогала (рогови), Равић (девојка на медведу), Котморски (мачак опојасан прстеном), Старикоњ (бели коњ), Одроваж (древни племенски знак), Остоја (мач и два полумесеца), Њечуја (суви пањ, балван), Јеж (јеж), Шлеповрон (гавран), Подкова (потковица), Сас (стрела са две звезде и полумесецом), Швињка (глава дивље свиње), Задора (вучја глава која бљује ватру), Топор (секира), Тарнава (крст са полумесецом), Порој (бела ружа), Вадвић (две рибе), Самсон (Самсон убија лава), итд…
Основна боја пољских грбова најчешће је црвена или ређе плава, са сребрним предметом шарже. Ту се појављују и примери сасвим непознати у европској хералдици, употребе метала на метал, и обично су то сребрни предмети на златном штиту. Ретко се појављују маштовитије челенке, углавном је то само свежањ нојевог или пауновог перја. Шлем је код пољских грбова свуда исти, дакле сребрни шлем окренут лицем са пет или седам златних пречага на визиру. Сви пољски грбови користе исти племићки коронет са три листа першуна (јагоде) и два пинакла са бисером. Најчешће шарже на пољским грбовима јесу потковице, стреле, мачеви, шапасти крстови, рогови, звезде и полумесеци. Међутим још се чешће појављују загонетне геометријске форме абстрактних облика. Тумачења за ове за пољску хералдику типичне форме су различита. Док неко у њима види прасловенске руне, дотле се други задовољавају објашњењем да је реч о древним жиговима којима се шигосала стока велепоседника, као и предмети од коже и дрвета. Опет други у њима виде украсна окончања гвоздене арматуре која се користила при изградњи кућа и зидина, и која је на фасадама попримала одређени препознатљиви облик. Постоји мишљење да су најранији грбови у Пољској сви имали овакве облике, али да су касније попримили видове потковица, стрела, разних алатки и оруђа…

Правила
Пољски се грбови дакле састоје од штита, шлема са покровцем, коронета и челенке. Као правило немају мото, нити пак држаче или ткз. чуваре грба, као ни постаменте. Грбови касније развијеног вишег, титулисаног племства, као грофова и кнежева, користе кнежевски плашт надвишен круном, али се под плаштем без држача поставља само штит евентуално надвишен коронетом ранга, на пример грофовским коронетом са девет пинакала.

Титуле
Сама структура пољског витештва и племства спречила је формирање витешких редова као и увођење западних степена високог племства, тј. титула које би означавале разлике у рангу и достојанству унутар редова аристократије. Титуле “барон”, “гроф” или “кнез” уведене су у Пољској много касније, и долазе углавном преко владавине Немаца и Руса. Пољска хералдика је имала снажан утицај и на развој хералдике у Русији.

Грб Равић (Урсин)

Штит: На златном девојка са златном круном одевена црвено, разчешљане косе и уздигнутих руку, седи на црном медведу у пролазу.
Челенка: Између сребрних јеленских рогова издиже се црни медвед са црвеном ружом у десној шапи.
Легенда: Неки енглески краљ је своме сину завештао круну, а кћерци сва остала добра (9. век). По наговору злих саветника принц је наредио да се девојка затвори са дивљим медведом у комору. Њена благост је тако утицала на животињу да је ујутру изашла жива и здрава јашући на звери, и уздигнутих руку вапила за правдом. Брат се одмах покајао и касније удао сестру за војводу од Лотарингије. Њени наследници су користили ту слику као своје знамење. Из Лотарингије су доспели у Чешку. Епископ прашки Св. Адалберт је проклео род Вершовци оптуживши их да су убили његова четири брата (по неким изворима пет). Вершовци су пребегли у Пољску и тако је грб доспео међу пољско племство. Род је по крвној линији изумро али је грб остао да га користе породице које су племство стекле борећи се под тим знамењем (као изузетан подвиг помиње се учешће Равића у битци код Гринвалда). Грб је користио и Прандота од Мехова, краковски каштелан, и многи пољски племићи кроз историју, и неколико пољских градова које су оснивали Равићи данас га користе у разним формама, али само централни мотив. У Русији постоји неколико варијанти грба Равић. Овде је представљен грб рода Каниовских, који су племство добили у пољској војној служби од краља Августа Другог 1700. Грб има плави штит са златним медведом, а челенка сасвим одсуствује, и замењена је свежњем нојевог перја.

Грб Одроваж

На црвеном штиту сребрни врх стреле окренут увис, чија је основа удвојени полулук увијен на крајевима. Челенка је исти симбол као на штиту положен водоравно врхом стреле улево на свежњу природног пауновог перја. Грб се појављује у варијантама црвене и плаве основне боје.
Легенда: Према легенди, родоначелник овога клана одсекао је врхом стреле оба брка заједно са горњом усном непријатељу у борби. Богдан Балбин у компилацији “Rerum Bohemicarum”, сл. 15. назива грб Одроваж Sagitta circumflexa, “савијена стрела”, и додаје да су неки од најранијих племићких родова у Чешкој носили овај грб. Међу њима и Тобија, прашки бискуп из времена владавине Премисла Отокара Другог. Немци су овај грб називали “Bartausreisser”.

Грб Сас

На плавом штиту над златним полумесецом сребрна стрела између две златне шестокраке звезде. Челенка је свежањ пауновог (негде нојевог) перја прострељен сребрном стрелом.
Легенда: Стари извори говоре да је грб пореклом из Саксоније, али је вероватније да долази из Трансилваније, где је преко Саса који су се тамо доселили у 12. веку, доспео до мађарских витешких родова, као на пример чувених Драгфија. Постоји и предање по коме је неки Хујд, мађарски саски војвода, који је у савезу са рутенским кнезом Лавом и Литванцима у налету опустошио Мазовшчину, област у данашњој Пољској, први поседовао овај грб. Оженивши Лавову рођаку и тако дошавши у посед неких територија у Рутенији, овај је властелин постао родоначелник неколико мађарских племићких родова, и оставио им свој грб у посед. Ти су родови били веома моћни и грб се појављује на златницима тога времена. Преко њихових вазала грб је доспео у Пољску и постао један од познатијих прокламационих грбова клана названог Сас. Касније су га усвојиле и неке руске породице, као на пример Цурикови, који своје племство датирају од времена царствовања Ивана Васиљевића. Постоји и варијанта грба на црвеном штиту који се једноставно зове Сас два.

Написао: Ладислав фон Бирон
Извор: Оцило број 1
Пољски племићки грбови