На крајњем северозападу Словачке, тамо где се стеновити огранци Ниских Татра лагано спуштају у пространу, богату котлину кроз коју тече мирна, бистра зелена река Турјец, тамо се, у средњем веку, између неколико других подигло насеље Драшковце, племићко имање које и данас постоји, по коме је више породица исте лозе својим презименима додало презиме Драшкоци.

Усмено предање, сачуване краљевске повеље, мањи број архивских и публикованих докумената, нуде више тумачења насељавања ове плодне котлине и стварања племићких имања, али су сви извори сагласни у томе да су крсташки походи према Истоку, те најезде Монгола (Татара) и сукоби са њима у XIII веку, у многоме одредили развој долине, ослобађање њених становника феудалних стега и касније напредовање жупаније Турк и града Св. Мартин.
(Филип Лангворт, Стварање Источне Европе. Од преисторије до посткомунизма, Београд, Клио 2002 стр. 366)

Велики земљопоседници са својим утврђеним замковима, дворовима, владали су богатом долином. Њихове дворове су опслуживали и имања обрађивали кметови насељени око двора, који нису били слободни, али су пословима и дажбинама били везани за двор. Нешто више слободе имали су „дворски јобагиони” (jobbagiones castri) – послуга која је одржавала и бранила двор и околна добра, па су за изузетне заслуге добијали комад земље или унапређење у служби. Утицај дворова, њихових власника – кастелана лагано је слабио од времена када су јобагиони и њихови потомци – „синови јобагиона” (filli jobbagionum)[1] – почели за своје војничке заслуге да добијају донације од угарских краљева, земљу и имања, што им је било потврђено повељама. Ове краљевске повеље, које су својим одредбама гарантовале личну и материјалну слободу, наследно право и сопствени грб, успоставиле су неку врсту војничког племства које је било трајно везано за краља. Обично је на сваких шест чланова једног рода, један морао бити наоружан и, према потреби, упућен у краљевску војску. Многе од ових повеља сачуване су до данас у породицама, у регистрима словачких и угарских жупанијских судова, у архивама и музејима. Осим првих, записане су и све даље донације које су породицама обезбеђивале проширење поседа и друге пропратне привилегије. Део тих повеља је обрађен и објављен у стручним публикацијама у Словачкој и Мађарској. Међу њима су и повеље прастаре племићке породице Драшкоци добијене за војничке заслуге од угарских краљева у XIII и следећим вековима.

На основу сачуваних повеља регистрованих и у судовима Угарске у чијем је саставу била Боемија (Чешка и Словачка), може се, донекле, пратити једна од најстаријих породица жупаније Турк, породица Драшкоци, чији су преци, Драшко и Микула, синови Двора из Турка, као војници Угарског краља Беле IV добили 1242. године четири акра земље (око 15 јутара) у близини замка Св. Клавине.( Regestrum de Turócz Engenél Monumenta Ung.pag. 103. es Bel. M. Notitia nova Hung. tom. II 336.
Оригинал ове повеље потврђене и уписане у турчинаски регистар 7. августа 1266. године, чуван је у архиву
у Долини, али је касније пренет у архив породице Цепер. (Опширније у Ivan Nagy “Magarorszag csaladai czimmerel es nemzekrendi tablakal”. 3. kolet,Pest 1858,стр. 383.)
Докуменат о поклону садржи податке који портврђују даје породица стекла заслуге у бици код Шајове, приликом најезде Монгола 1241. године, када су се Драшко и Микула храбро борили, а један од Драшкових рођака је чак спасао живот краљу Бели IV, давши му коња да побегне пред надмоћним непријатељем.
Првобитни назив поклоњене земље и насеља назван је Драшко, по родоначелнику породице, најстаријем познатом претку Драшкоцијевих, променио се у Драскфалва (Draskfalva) или Драшкоц (Draskoz), да би коначно добила име Драшковец (Dražkoviec,Dražkovce), а чланови рода стекли су право да свом презимену додају презиме Драшкоци (Draskoszi). Према истраживањима Ивана Нађија, ова донација односила се и на имање Долина, које је прикључено земљи поклоњеној Драшку и Микули, и већ у другој краљевској повељи 1262. године имање породица Драшкоци назива се Драшковце и Долина.
Драшкови синови Стеван (Иштван), Андреја (Андраш), Леонард и Владислав (Ласло) били су у пратњи краља Беле IV у бици код Шајове. У тешкој бици Андреја је погинуо. Остали су се повлачили заједно с краљем, али је само Леонард остао уз краља. Отпратио га до Далмације, где се настанио и живео на имању добијеном за војне заслуге. Према предању, Леонард је још у XIII веку поседовао Цетинску жупанију, а он и његови потомци називали су се грофови Цетински или Худини.(Ivan Nagy нав. дело, стр. 389.)
Драшково потомство остало је у жупанији Туроц, а Микулини синови су се временом преселили у друге жупаније: Бихарску, Беречку, Новградску, Зволенску, Радовањску, као и у Шарош-Барловску и Шавањ-Борињску жупанију. Потомци обеју грана Драшкоцијевих већ од краја XIII и у XIV веку истакли су се својим способностима у разним областима, али их је највише било у војсци и међу бојним старешинама у жупанијама. Многи потомци Драшкови, његови синови и унуци, одликовали су се у ратовима и биткама које су водили угарски краљеви 1250, 1281, 1350,1407,1487. и 1611. године, па су за те заслуге добијали нове донације и потврде за имање у Драшковцима и Долини.
По занимању чланови породице Драшкоци били су почев од 1290. до 1853. године адвокати, бележници, судије, жупанијски нотари, чиновници при Апелационом суду у Туроцкој жупанији, што значи да су се вероватно школовали на универзитетима у Италији или Француској, а затим у Прагу, Кракову, Бечу или Пожуну. Касније је било међу њима и других занимања и звања: врховни судија, главни инспектор евангелистичке цркве, свештеник, генерал, посланик у Државном савету, поджупан. Сви су углавном заступљени у родослову који је израдио Иван Нађ, а могу се пратити и у Суду Туроцке жупаније, где су сваки за своје потомство потврђивали право на поседе Драшковце и Долина и вадили потврде о племићком пореклу.
Иако су неке најстарије повеље изгореле у XV веку, могуће је ипак, према Нађију, успоставити целовито генеолошко стабло ове разгранате и многобројне породице чији су се потомци током векова, изузев у словачким, проширили по жупанијама широм Угарске. Од XVII веке проглашени су за племство Пештанске жупаније и регистровани у одговарајућим угарским институцијама. Неки гробови Драшкоцијевих налазе се у крипти цркве Св. Матеја у Будиму под њиховим грбом.
Бројни Драшкови наследници ородили су се током векова с многим словачким и угарским породицама: Чапчани, Јесенски, Фалкупкањи, Околичани, Раковски, Смречањи, Затурецки, Шафарик, Лехоцки и Буковски.
Као и други племићки родови и род Драшкоцијевих је рано добио свој грб. С обзиром на то да је фамилија била веома разграната, током времена су се развила два облика грба и према хералдичким истраживањима сматра се да су оба опстала, иако је било правило да млађи, касније настали, искључи из употребе првобитни грб. Према подацима из Збирке печата у Музеју у Зволену, може се тврдити да су оба грба Драшкоцијевих истовремно употребљавана.(Kmetanium,Ročnik V 1979,Dražkovsky y Dražkovies a Doliny,стр. 69,75-76)
Досадашња истраживања доказују да први грб Драшкоцијевих, први публиковани грб – јелен са једном стрелом у врату – својом једноставношћу представља првобитни и врло стари породични грб. Њему је веома сличан грб Долинских, који је нешто млађи и односи се на посебну грану породице са заједничким претком.

Напомена: У свом делу Иван Нађ износи и податак да се у XIII веку у Далмацији појавио још један Драшкоци, такође Андреја (Андраш, Драгаш), који је био одан угарском краљу Андрашу III и од когаје за војничке заслуге добио на поклон жупанију Тинин (Книн) у Хрватској. И Андреја и његови потомци узели су презиме Драшковић. Нађи пише да је и хрватски гроф Јанко Драшковић, власник замка Тракошћан, вероватно потомак лозе Драшкоцијевих, будући да су и неки становници из Турецке жупаније 1847. године употребљавали презиме Драшковић.
Родослов ове гране породице Драшкоци, Драшкових синова Стевана, Андреја и Владислава може се пратити у поменутој књизи Ивана Нађија све до 1810. године; родослов је приказан на три табеле, на странама 384-388

Грб Драшкоцијевих има на плавом штиту узеленом пољу јелена прострељеног сребрном стрелом. Из круне над штитом израста сребрни јелен са стрелом у врату као украс грба. Са стране су златноплава и сребрноцрвена крила грба. Грб породице Долинских има све предходно описане елементе исте, једино се разликује по томе што су на штиту, у угловима лево и десно приказана небеска тела – звезда и месец.

Друга варијанта породичног грба Драшкоцијевих приказује ратни штит подељен по дужини на два дела. У свом десном делу на црвеном пољу има мушку руку у панциру која држи лук. У левом делу на плавом пољу, изнад зелене површине приказан је прострељен јелен који се пропиње. Изнад штита је шлем из чије круне се такође диже јелен који је прострељен кроз врат. Крило с десне стране је у златноплавој боји, а с леве стране у сребрноцрвеној боји. (Ivan Nagy, нав. дело, стр. 389.)

Постоје још неке варијанте овог грба (јелен са три стреле у врату) али стручњаци, хералдичари и историчари сматрају да су то неке мање познате и недовољно истражене породице из Драшковаца и Долине. Има истраживача који претпостављају да су и породице Чапиар, Краснец и Илко, део грана Драшкоцијевих, што, међутим, није са сигурношћу потврђено.(Jozef Novak ,Rodove erby na Slonesnsky.Petkova zbirka pečati,II-s. l. Vydatelsvtvo Osveta 1986. стр. 45-47 (са сликама грбова).

Симбол јелена који се користи у обе варијанте грба Драшкоцијевих као и грба Долински, везује се за предање из битке код Шајове 1241. године. Тада је, наиме, један предак Драшкоцијевих устрелио јелена који је бежећи преко набујале реке управо био путоказ војсци за плићи, безбедан прелаз преко воде.
И краљевске повеље и грбови породице Драшка и Микуле из Турошке жупаније у Словачкој, који потичу из XIII века, као и њихови родослови објављени 1858. године, односно анализа грбова из 1986. године, само су још једна потврда о седмовековном трајању лозе Драшкоцијевих, чији су неки чланови пре сто четрдесет година дошли у Србију у потрази за слободом, за послом, за срећнијим животом – дошли су у Београд, Свилајнац, Велико Градиште и ту су нашли своју нову домовину.

Имања у Драшковцима и Долини, у Трнову и Лехотки, које су од оца, мајке и тетке Марије Лехоцке, наследили Јулијеви синови, продата су после Другог светског рата. Нема докумената о томе али се у фамилији зна да су Лехотку купили Руткајеви, чији су преци били кметови, а затим као заслужни војници ослобођени и награђени земљом и војним племићким привилегијама. Руткајеви су својим имањима додали Лехотку и данас је то једна од познатијих еколошких фарми у Словачкој, чија се укупна повртарска производња и узгој дивљачи еколошки усмерава и контролише. Приликом продаје овог имања направљен је (каже се) усмени договор између Драшкоцијевих и Руткајевих, по коме бивши власници, фамилија Драшкоцијевих, може посећивати Лехотку и боравити на имању када то пожеле. Договор и данас важи.

[1] дворски јобагиони (jobbagiones castri) – појам “jobbágy” (јобађ) на мађарском је значио у раном средњем веку дворску послугу, придворнике, док је крајем средњег века почео да означава слободне сељаке које је властелин држао у зависности или задуженим новцем, или обрадивом земљом, имањем и слично.
Захваљујемо г-дину Ладиславу фон Бирону на објашњењу појма

Текст је одломак из књиге
Др.Десанка Стаматовић: “Сага о Драшкоцијевима”
Ресавска библиотека Свилајнац , Свилајнац 2008.