Застава Земунске Народне Гарде у Војводини Српској

У српској обласној хералдици симболика једног броја земљаских грбова до данас је остала тајна, али укључивањем више научних дисциплина у истраживање симболике у српској обласној хералдици, почела су полако да се јављају објашњења симболике неких од грбова.

Такав је случај и са загонетним грбом Барање који се јавља на застави Земунске гарде из 1848. године. На тој застави грб Барање представљен је плавом позадином и пасхалним јагњетом на зеленом тлу. Драгомир Ацовић у свом делу Хералдика и Срби за целу ту композицију каже: „Док су картуши са грбовима Срема и Бачке хералдички коректни и одговарају савременим хералдичким цитатима, грб Баната је изведен из грба Великокикиндског дистрикта, а уместо важећег грба Барањске жупаније употребљен је грб Илока (пасхално јагње)“ (Наведено дело, Београд, 2008, стр. 554). У фусноти на то још додаје: „Румски и Илочки округ Сремске жупаније били су Патентом укључени у Војводство, док Барања није, па се можда хтела нагласити претензија према Барањи тиме што се Илок, као територијално њој најближи део Војводства, тенденциозно пројектовао у Барању“.

Краљ Фердинанд потврђује 1838. године печат-грб Барањске жупаније из 1694. године

Иако вероватно ни самом Ацовићу то уверење није објашњавало разлоге за избор овог грба као грба Барање, поред постојећег и добро познатог печата-грба Барањске жупаније из 1694. године, који је Барањи подарио краљ Леополд I након ослобађања Барање од Турака, и који се могао употребити једнако као што је употребљен и грб Бачке или Срема, али и због географске оријентисаности Барање која до после Другог светског рата практично није имала са Осеком, који је са друге стране Драве, која јој је јужна граница, а камоли са Илоком који је далеко од ушћа Драве у Дунав (који је Барањи источна граница) и дубоко у Срему оријентисан првенствено ка Бачкој.

Чак не би било необично да се аутор грба послужио неким од важнијих грбова из Будимске епархије, којој је Барања у то време припадала, као на пример грбом Сент Андреје, која такође на свом грбу има пасхално јагње, или мало познате и недуго постојеће Мохачке епархије, која је била центар духовног живота барањских Срба после обнове Пећке патријаршије 1557. године, али ниједан траг који би се ту можда и појавио не би нас одвео до одговора на почетно питање.

До одговора ће нас одвести траг који се недавно појавио, и то из области која у

Грб Барањске жупаније на карти Барањске жупаније из 1838. године

проучавању хералдике није страна, али која сплетом околности није била била посматрана кроз праву призму. Одгонетка симболике грба Барање са заставе Земунске гарде из 1848. године лежи заправо у језику. На мађарском језику именица bárány значи јагње, што нам поручује да је грб Барање заправо arma parlante, а што нам је до данас остало непознато јер тај грб никада и нисмо посматрали кроз призму мађарског језика. То је донекле и оправдано, јер у мађарској хералдици бар до сада није примећен сличан грб приписан Барањи, док се у српској хералдици први пут јавља тек у овом примеру из 1848. године.

Реконструкција хералдичке композиције са застaве Земунске народне гарде, аутор Драгомир Ацовић

Иначе, именица bárány је вероватно прасловенског порекла, и означавала је овна (в. А. Лома, Топонимија Бањске хрисовуље, Београд, 2013, стр. 25), чему у прилог говори и чињеница да се ова именица у свом изворном облику задржала до данас у западнословенским језицима, пољском, чешком, словачком, доњолужичкосрпском и горњолужичкосрпском језику, и да има исто значење.

Овај мотив ће се касније идеално уклопити у грб новоформиране Епархије осечкопољске и барањске, кога је осмислио и нацртао Драгомир Ацовић, а на ком ће симболизовати управо спасење које доноси православна хришћанска црква кроз свету тајнуевхаристије.

Грб Епархије осечкопољске и барањске, аутор Драгомир Ацовић

Аутор: Бранко Тодоровић

Чланак је први пут објављен на интернет страници Вијећа српске националне мањине општине Дарда.