Уместо увода- Кратка повест о ратнику и његовој застави

Јаков Петрович Бакланов (1809-1873) био је генерал Донске војске и један од јунака Кавкаског ратa (1817-1864).

На Кавказу је командовао 20. и 17. Козачким пуком.
Горштаци кавкасци су га се толико бојали  да су били убеђени да је повезан са нечистим силама па чак и са самим непомеником.
Међу собом,а због велике снаге, звали су га Бокљу-лав али и Даџал-ђаво.

Наравно, сам Бакланов је то знао и све време рата се трудио да горштаке  остави у уверењу да му поимаже „нечиста сила“.
Бакланов је био познат и цењен не само на Кавказу него и у другим деловима Русије, а Руси су га често упоређивали са Јермаком Тимофејевичем-чувеним освајачем Сибира.
Једнога дана, бивствујући на Кавказу, добио је пакет. По једној теорији непознато од кога и од куда, а по другој пакет су послале монахиње из једног од руских манастира.
У пакету је била црна застава са извезеном белом “Адамовом главом” те 11. и 12. чланом Символа Вере:
“Чаю воскресения мертвых.И жизни будущего века. Аминь”. (Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин!)

Појава овакве заставе изазвала је још већи ужас у редовима горштака и само још више повећала њихов страх од Бакланова,а Јаков Петрович се од ње до краја живота није растајао.
Кажу да је Шамиљ (1797—1871) који је био вођа и ујединитељ дела кавкаских горштака, а од 1834.  трећи Имам Дагестана и Чеченије, својим борцима говоро:
“Када би сте се бојали Алаха како се бојите Бокљуа сви би сте одавно били Свеци!“

1873. године,након тешке болести овај јунак је умро, на жалост, у беди у Петрограду, и сахрањен је на гробљу Новодевичанског манастира, док је  трошкове сахране поднела  Донска козачка војска.
1911. године његови посмртни остаци су пренети у Новочеркаск где су свечано сахрањени у Цркви Вазнесења Господњег .
Трг испред Храма краси споменик њему посвећен.
На споменику се налази, уз бурку и традиционалну шубару-папаху, и његов омиљени барјак.17. Донском козачком пуку припала је част да носи његово име,
а за знак који су носили на униформи одређена им је им је чувена мртвачка глава.

О застави у Срба

Мртвачку главу са укрштеним костима називамо још и „Адамова глава“ што овом

симболу потврђује хришћанске корене. Према предању прах праоца , Адама, се налази на Голготи где се, као што је познато, одиграло и распеће Спаситељево. По Божијем промислу крв Христова је опрала Адамову лобању, а преко њега и читаво човечанство од греха дајући му могућност спасења. Тако гледајући, Адамова глава има значење ослобођења од смрти и спасења.
На немалом брoју приказа распећа Христовога у подножју Крста може се видети баш мртвачка глава са или без укрштених костију.

Образац овакве заставе је, баш преко руских добровољаца који су се борили на страни Срба у српско- турском рату, стигао на наше просторе. Застава са мртвачком главом је често погрешно схватана, а њен симболизам је ништа друго до спремност на самопожртвовање по цену живота како би се извојевала победа и слобода. О оваквој застави руских добровољаца сведочи нам новинар и писац Пера Тодоровић у књизи „Одломци из дневника једног добровољца.Успомене из српко- турског рата 1876. године“ :
„У половини августа још је било врло мало Руса у нас, особито је мало било простих војника, свега 20 – 30 људи. Тих, дакле, тријесетак Руса и толико Црногораца сасатавили су под командом Руса Кирилова такозвани одред плостунов. Ова чета имала је црну заставу са белом мртвачком главом и укрштеним костима, као што се реже на гробовима, и звала се још и легија посвећена смрти“.
Дакле, ови храбри ратници себе су зарад победе већ избрисали из бројног стања и истицањем црне заставе са „Адамовом главом“ то непријатељу, како би га заплашили, и показују – „Победићемо, смрти се не плашимо јер већ смо мртви“. Зато су они и били, како то Пера Тодоровић пише, „легија посвећена смрти“.

Отуд се оваква симболика, а самим тим и употреба заставе брзо проширила међу слободарским српским народом. Први међу, својеврсним, наследницима симболизма заставе о којој је реч јесу припадници Српске реворуционалне организације који су упражњавали комитско четовање у Старој Србији и Маћедонији и помагали борбу српског народа против Бугара, ВМРО- ваца, Турака и Арнаута све до ослобођења 1912. године.
Избор овакве заставе не треба да чуди јер треба имати у виду да је сваки четник – добровољац, приступајући организацији, већ унапред себе жртвовао за остварење узвишених идеала- ослобођење српског народа и прикључење Матици.
Под оваквом заставом четници су у Првом светском рату учествовали у свим важнијим биткама и прославили се као посебне- јуришне јединице делујући као претходница или у непријатељској позадини.

Други светски рат

24. априла 1940. године наредбом министра војске и морнарице установљена је такозвана Четничка команда, језгро око кога су основане посебне (четничке- јуришне) јединице за диверзантске акције у позадини непријатеља. Уредбом Ђ. Бр. 10.844 прописана је и униформа као и ознаке ових јединица које не треба мешати са каснијим четницима Ђенерала Михаиловића. Нож се носио у ножницама (2) на којима је био знак јуришних јединица – мртвачка глава са укрштеним костима. Исти симбол се носио и на крагни и био је исти за све чинове (1)

Припадници прве противнацистичке гериле у Европи- Југословенске војске у отаџбини су такође истицали заставу са Адамовом главом око које је био натпис „С вером у Бога- за Краља и Отаџбину“ или „ С вером у Бога – Слобода или смрт“. Народ је овај део Краљевске југословенске војске који није признавао капитулацију пред нацистима прозвао четницима тако да је било логично да преузму и символе мртвачке главе од својих славних претходника.

За време несрећних ратова на тлу бивше СФР Југославије, а међу српским ратницима- браниоцима, поново почиње употреба овакве заставе.

Ван наших граница

Ван граница српског народа симболизам мртвачке главе са укрштеним костима, наравно, није непознат.
Преко пруских гусара који су можда били и први који су истакли такав симбол, па припадника 5. гусарског пука Императорице Александре Фјодоровне и чувених Корниловаца у грађанском рату у Русији, овај симбол је стекао велику популарност у војскама широм Европе, било као ознака на ратним заставама, униформама или борбеној техници.

 Црна рука

Мртвачка глава са укрштеним костима је била и омиљен симбол тајних друштава. Најчувеније такво Друштво у нас је и „Уједињење или смрт“ познатије као „Црна рука“.

На  обредном Крсту пред којима су припадници организације „Уједињење или смрт“ полагали заклетву, под ногама Спаситеља истакнуто место заузима и «Адамова глава» Тајна соба ове организације, где су се полагале заклетве, је била без икаквог намештаја сем једног стола који је био прекривен црном тканином на којој је била извезена мртвачка глава са натписом „Уједињење или смрт“. На столу је био постављен обредни Крст, лобања, нож, револвер и ампула са отровом, а зидове су, такође, прекривале црне заставе са мртвачком главом и поменутом паролом.

Занимљиво је да је о симболима организације било речи и на такозваном Солунском процесу 1917. Одговарајући на питање пуковника Мишића који је био председавајући на претресима нижег војног суда у Солуну, иначе и сам мајски завереник, зашто су за симболе организације узети лобања, укрштене кости, нож, бомба и отров (види печат) мајор Апис је објаснио:
“ За мене као интелигентног човека ови емблеми немају овако заоштравајући и одвратан изглед…… дошао је међу нас један врло уважени и светскога гласа професор нашег (прим.:београдског) универзитета (прим. :др. Слободан Јовановић) који нам је овим речима представио потребу за најочајнију борбу у Македонији- да се српство може спасти бомбом ножем и пушком!-….. У доцнијем раду на терену отров је употребљаван и сви су га четници носили и као нападно средство да се спасе човек ако падне непријатељу у руке . Ето, због тога су емблеми такви ушли у печат организације,а то је знак оних који су готови да погину…“

Марко Дражић

Извори и илустрације:
Ђакон Ненад М. Јовановић : „Заставе, грбови и химне у историји Србије“ Светигора 2010.
Стеван Симић : „ Српска револуционарна организација- комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903 – 1912“ ИП „Душка“ 1988.
Душан Бабац/ илустрације Чедомир Васић: „Специјалне јединице југословенске војске у Априлском рату“ Еволута 2006
Дејвид Мекензи : „Апис“ Лио & Еурографик & Живота- Жика Лазић 1996.
http://www.akademediasrbija.com

Погледи