Разговор уз кафу: хералдички уметник Дамјан Илић

Припремио: Марко Дражић

Ретко се деси да се у Србији  хералдички уметник појави и развија пред нашим очима. Дамјан Илић је напорним радом избрусио свој стил и засјао као бисер који је дуго био у мрачној шкољки. Израдио је прегршт личних и месних грбова, а у раду не посустаје већ марљиво бележи нове успехе.

Господин Илић је, због чека смо посбно поносни, редован члан нашег Друштва и вредно доприноси својим знањем нашем раду. Из родног Ниша нам љубазно одговара на питања којима желимо да његов рад приближимо свим љубитељима хералдике.

-Колико дуго се бавите хералдиком и од када Вас занима ова помоћна научна дисциплина/уметност?

Хералдика и вексилологија ме занимајујош из времена кад сам био основац. Почело је случајно, у питању су биле дечије игре. Хтели смо да обележимо нашу територију, смислили смо заставу, жуто-љубичасту двобојку облика ластиног репа. У недостатку жуте тканине застава је испала наранџасто – љубичаста, али смо је са поносом истицали. А онда смо се договорили да свако направи свој лични грб и заставу, и да то не буду плагијати, па смо додали и правило да заставе не смеју да буду у бојама које већ постоје на државним заставама. И тако сам кренуо са истраживањем, развијањем маште и цртањем.

-Постоји ли неки преломни тренутак који Вас је навео да се заинтересујете за хералдику?

Ми смо као деца скупљали све сличице које се појаве. Тако смо попуњавали и албум који се звао отприлике „упознајте свет кроз заставе и грбове“, тако нешто… Е, мени је то било фасцинантно! Тако сам „закачио“ тај вирус. Касније сам наишао на слику српског војника из Првог светског рата, који држи српску заставу на којој је двоглави орао. То је било значајно откриће за мене. Прво, то што је српска тробојка старија од југословенске, и нарочито то што је наш грб био двоглави орао, а нама је био познат само сличан симбол Албаније. То је пробудило истраживачки дух у мени, налазио сам новац из времена краљевине ,откривао по мало и склапао коцкице. Још касније, 1989., поводом шест векова од Косовског боја, велику популарност су доживели они Палавестрини грбови српске властеле. Тад сам већ знао да је та љубав према хералдици за цео живот.

-Имате ли узоре?

Не у правом смислу речи. Велики утицај је имао Драгомир Ацовић, али више у домену стручног ауторитета него ликовног израза. За стилско усмерење су заслужнији уметници „Центра за истраживање православног монархизма“. У време кад сам почео да цртам на рачунару они су већ имали запажене и бројне радове, тако да су поприлично прокрчили пут и утабали стазу којом сам касније кренуо. Такође, од значаја је било и то што су они високо дигли лествицу што се тиче квалитета, и јасно трасирали правац стила. Сада сам већ упознат са опусом многих врсних уметника широм света, а издвојио бих  Михаила Шелковенка, Владислава Дедека и Луиса Камила Алвеса.

-Како бисте описали хералдичку сцену и прилике у Србији? Посебно нас занима где се, по Вашем мишљењу, налазимо у односу на суседство, Европу и свет.

Има ту неколико нивоа… први су државни  симболи. Ту је ситуација код нас одлична, нарочито ако погледамо окружење. Од држава насталих од бивше Југославије само Србија и Хрватска имају симболе око којих нема никакве дилеме, иза којих стоји цели народ, сви политички субјекти. Чак и они који су се почетком деведесетих грчевито борили против традиционалних симбола сада исте користе на предизборним сликама као декор, и то са круном. И такав консензус је добар. Дакле, дневна политика се није успешно умешала у избор грба, заставе и химне, иако је било покушаја.  И гласови против, углавном око круне и званичног еталона,и по правилу од људи који се у то не разумеју ни мало, су спорадични и све тиши. А у окружењу је слика много лошија. Црна Гора је усвојила симболе чија је идеја водиља била што већи отклон од српских корена, тако да је резултат таквог силовања чињеница да имате знамења која пола народа не доживљава и не признаје као своја. У БиХ је стање још горе. Апсурдно је да њихова застава заправо јако добро врши ону функцију коју застава треба да врши, тачније , она заиста много говори о томе каква је БиХ држава, или „држава“, те је сасвим одговарајући симбол. Шалу на страну, мотивација онога ко је са стране наметнуо то као заставу је била да никога не увреди и да, по могућству, ништа и не представља, најбоље би било да је скроз бела. И наравно да је ни један од три народа не осећа и не доживљава као своју, а посебна је прича то што су је отаљали у изведби, са оним исеченим звездицама и сл. У Македонији су најочигледније последицеподизања питања симбола на ниво међудржавног спора. Дакле, изглед заставе је последица притисака споља, изглед грба је последица стања изнутра. Они чак нису ни сасвим начисто како треба да изгледа грб, да ли црвени лав на златном штиту или обрнуто, да ли лав уопште или сунце… и тренутно је актуелно најгоре решење. Добра страна су евидентни напори и активности Македонског хералдичког друштва да ствари доведе у ред. Иначе,и у Словенији није све идеално. Питање (недостатка) грба тамо није од јуче, а ово решење које је актуелно од стицања независности није сјајно, и стално се чују гласови за редизајн симбола, чак и заставе, ко словеначка тробојка итекако има историјско утемељење.

Други ниво је територијална хералдика. Ту је ствар већ дискутабилна… у задњих пар деценија направљен је велики корак унапред, многа места су добила хералдички исправна знамења, углавном су уклоњени партијски и идеолошки симболи. Али, у многим местима су социјалистичке амблеме, на жалост, заменили некаквим амблемима, псеудо хералдичким или потпуно нехералдичким, све водећи се „оригиналношћу“ и „савременим тенденцијама“ . Проблем је у недостатку званичног хералдичког ауторитета, тако да је све препуштено иницијативи мање или више просвећеног појединца или некаквих одбора на локалу. Најчешће се посао не поверава стручним институцијама већ се расписују демократски конкурси, на којима учествују људи који не знају ништа о хералдици, али суна њихову срећу исти такви и у комисијама. Ту је обично неки графичар, наставник ликовне културе, архитекта, насумично изабрани одборник… И резултат тога су „грбови“ Нишке Бање, Алексинца, Зајечара, Косјерића, Ваљева, Богатића, Кнића… Забрињавајуће је и што се у неким срединама обележја мењају са променом власти, тако да хералдички исправне грбове замењују некаквим накарадама, као у Пожаревцу, Горњем Милановцу или Пријепољу. Очигледно је да проблем не лежи на локалу већ да је неопходно оснивање државне хералдичке институције, а добрих примера у другим земљама има на претек.

-Како стојимо на пољу личне хералдике?

Да, лична хералдика је трећи ниво. С обзиром на неповољне историјске околности, последице дуге владавине антихералдичких система (Османлије, комунисти…), стање је много боље него што се могло очекивати. То не значи да нема места за напредак. Постоји много тога што може да се уради на плану популаризације грбословља и доступности едукативних садржаја ширим круговима. Све у свему, заиста је значајан број људи с ових простора добио ваљан грб, нарочито ако се упореди са нпр. Хрватском,Бугарском…Узгред, чињеница да многи који потичу из хералдички напреднијих држава и средина данас наручују грбове код српских хералдичара и уметника, говори о завидном нивоу и реномеу који је изграђен за релативно кратко време.

-Шта је оно што будући грбоносац мора да Вам објасни како би добио ваљан грб? Какве савете дајете и какав је ток настанка знамења?

Зависи…некад људи имају јасну и потпуну идеју шта би хтели, а моје је да то уобличим да буде по прописима, а некад се јави неко ко нема никакву идеју, само има жељу да добије леп и исправан грб. Тај процес настајања грба, интеракција и уобличавање је нешто што највише волим и у чему заиста уживам. Трудим се да упутим будућег армигера у добром правцу, у оквирима доброг хералдичког укуса, утичем да се одупре честим поривима да се на грб натрпа свашта и заједно правимо селекцију. Штит је место за најважније и, ако је могуће, не стављам превише шаржи. Оне су

симбол суштинског и трајног, а требало би да буде и непролазни аманет за генерације које долазе, т.ј. врста завештања, тако да треба мислити и на то и стремити да се избегну баналне ствари типа „ ја сам зубар, значи нацртај зуб, а отац је био пекар, значи мора и хлеб“ и сл. Избегавати плеоназме, више симбола истог или блиског појма. Присталица сам језгровите једноставности, волим алузије на презиме или име, неку карактеристичну причу из породичне повести, симболе трајних вредности и особина, итежим оригиналности, ако је то могуће. Постоји толико дивних шаржи које су ретке, или их чак нико није ставио на грб до сад, а лавове, сабље, вукове и слично можемо мало да пустимо да одморе…

-Којом техником израђујете грбове?

Све грбове радим на рачунару, у векторским програмима. Раније сам

углавном цртао руком, скенирао, па векторизовао. Сад цртам одмах рачунаром. Иначе, не користим компјутерске ефекте, пречице и инстант олакшице. Све сенке, сјај, и утисак дубине и тродимензионалности постижем „пешице“, иако бих онако завршио знатно брже и лакше. Ти ефекти дају грбу синтетички изглед, и сврставају га стилски у одређену епоху која ће већ за пар година да делује превазиђено и демоде. Таквим приступом мало се више потрудим али је емблазон онда „евергрин“. Лаику делује да је цртање на компјутеру нешто што много олакшава посао, што је донекле тачно, али у много чему је сасвим супротно. Нпр., ако цртам више истих елемената онда рачунар помаже тако што се нацрта један а затим једноставно умножи до жељеног броја. Али, уметници који цртају руком су у предности што се тиче сенчења, преливања боја, сјаја…

-Држите ли се неких обичаја приликом цртања грба? Шта се ради прво?

Нема обичаја, постоји само редослед, утврђен процес. Прва фаза је блазонирање, осмишљавање и уобличавање концепта, у оквиру које је и значајан истраживачки рад. Онда,наравно, прво радим штит, и он треба да „одлежи“ и „сазрева“ све време рада на грбу. Често се враћам, преправљам детаље док коначно не будем сасвим задовољан. Затим иду шлем и челенка, на крају плашт и трака  и рад на детаљима. Штит као есенцијални симбол увек ми је вишег степена стилизације, тако да ако исто имам на штиту и у челенци, није иста графичка обрада. На штиту је сведеније, дводимензионално, у чистим хералдичким положајима, док је у челенци са више детаља, реалније, просторније…

-Израдили сте подоста грбова. Представите нам “своје” грбоносце.

Пре свега, почело је тако што сам урадио свој грб, без неких нарочитих амбиција и претензија. Он се допао Ненаду Лукићу, који пуно ради на афирмацији српске хералдике у иностраним круговима, па га је поставио на ФБ страници International heraldry society. Ту га је запазио уважени проф. Рубен Кабрал из Португалије, који је већ имао свој грб емблазониран од стране чувеног Марка Фополија. Он ме је контактирао са жељом да му урадим редизајн, т.ј. други емблазон у „мом стилу“ (шта год то било кад имаш само један рад…). Што би рекли млади, ја сам ту изневеровао, и наравно, са одушевљењем прихватио.

Убрзо су ме контактирали из општине Мерошина јер су хтели да постојећи трагикомични амблем замене хералдички исправним грбом. На моју срећу, господин који је био задужен за тај посао је био прилично упућен у хералдику, тако да је сарадња и цела интеракција била каква се само пожелети може. Једини захтев је био да на штиту буде глава статуе царице Теодоре, све остало су препустили мени.

После тога, тих пар референци је било довољно да постанем хералдички уметник Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма, захваљујући ђакону Ненаду Јовановићу.

Урадио сам још грбове за насеље Брзи Брод у Нишу,господу Жељка Љубанића из Јагодине, Марка Томашевића из Црне Горе, Макса Ћелића из Ниша, ђакона Ненада Јовановића, Ивана Тореса из САД и госпођу Мирјану Чрнелић из Хрватске.

-За кога бисте волели да нацртате грб?

Ух, има тога пуно… пре свега за општине и градове који имају још увек некакве амблеме… Крушевац, Пирот, Чачак, Зајечар, Ваљево, Лозница… фамозна Бањалука… па места за које сам лично везан, Сокобања, нишке градске општине, места у југоисточној Србији… а волео бих и неке регионе чији грбови имају историјску подлогу али та област правно није још регулисана. Мислим на Рашку, Шумадију, области у Републици Српској….Сматрам да грб Дарданије из Илирских грбовника треба свакако да заживи, да му се дефинише простор на који се односи, и мислим да постоје реални историјски аргументи да тај грб попуни упадљив вакуум, који је шири од простора Косова и Метохије. Могао би да се афирмише као грб целе области јужне Србије, баш као што је Трибалски дивљи вепар значајно заживео на територији која је дефинисана као Шумадија и Браничево. Иначе, може да се деси да нам га отму и узурпирају ( као у случају Твртковог грба са љиљанима ), и да се осим грба украде и право на коришћење појма Дарданије који би се албанизовао. Елем, радо бих се  ухватио у коштац са задатком израде тог грба.

-Пратите ли трендове у хералдици ако они, уопште, постоје? Шта је сада у моди?

Рекао бих да је у свету уопште тренд баш израда грбова модерним

технологијама (што подразумева високе резолуције слика и могућност квалитетне штампе и аплицирања на најразличитијим подлогама ) али уз истовремени повратак правим вредностима и вечним хералдичким принципима. Иако хералдичка наука није нешто што је окоштало и затворено за промене, многе епохе су донеле лоше трендове – пејзажна хералдика у 19. веку, стрампутице тзв. социјалистичке псеудохералдике (чије су жртве и неке земље које нису биле социјалистичке, нпр. Италија ), па савремено мешање амблематике и лого дизајна, ипак мислим да су интернет и савремене технологије донеле више доброг него лошег. Сведоци смо наизглед парадоксалне ситуације: хералдика, феномен давно прошлих времена, нечега што се везује за средњи век и феудално доба, доживљава процват у наше време, баш захваљујући осавремењавању и широкој доступности технике,и новим пољима примене грбова.

-За крај овог пријатног разговора, реците, молим Вас, како бисте желели да се Ваш рад развија у будућности? Какви су планови за даље?

Жеља ми је да свој допринос дам више на пољу хералдичке теорије и популаризације хералдике у Србији. Мислим да је неопходно објединити све заљубљенике у грбословље, мобилисати људе, дати удео у том послу свакоме ко је спреман и вољан. А посла има пуно. Српско хералдичко друштво је тај посао почело, али је све остало недовршено или доступно само ужим и затвореним круговима. Треба урадити (довршити) Речник хералдичких појмова, саставити и публиковати разне врсте уџбеника, и то тако да буду доступни свима, саставити правила, дефинисати специфичности. Било је таквих покушаја и до сад, нпр. Небојша Дикић је радио на преводу страних појмова, гласила су објављивана мање или више, писани су чланци, обрађиване теме… али треба то све институционализовати, објединити, учинити искорак у том правцу. Дакле, пуно посла на хералдичкој њиви.

А што се тиче емблазонирања грбова… тренутно радим нешто занимљиво: грб оца Стефана, игумана манастира св. Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца. Мислим да је овај грб први монашки (осим епископских грбова) код нас, а и избор мотива је врло интересантан. Прилично сам нестрпљив и једва чекам да буде готово…