Стојан Новаковић

У обимном и разгранатом опусу Стојана Новаковића један мали одељак посвећен је и хералдици. У српској науци о грбовима, међутим, овај Новаковићев прилог један је од њених носећих стубова. У много чему и данас непревазиђена, студија Стојана Новаковића Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности објављена је 1884. године у Годишњици Николе Чупића бр. VI, а прештампана читав век касније 1982. у књизи његових изабраних радова Историја и традиција, уз детаљне допуне и објашњења Симе Ћирковића, која осветљавају многа затамњена места наше хералдике.

Употреба грбова у Србији и српска хералдика уопште грубо би се могле поделити на три периода: средњовековни, који је углавном обухватао XIV и XV век, затим период такозване илирске хералдике, од позног XVI до краја XVIII века, и доба „модерне” хералдике, од прве половине XIX века, када грбови, после ослобађања од Турака и успостављања српске државе, испрва кнежевине, а потом и краљевине, добијају и званичну санкцију. Стојан Новаковић је у својој студији о српским грбовима детаљно размотрио прва два периода наше хералдике, а сам је активно узео учешћа у трећем.

Сама његова студија вероватно је написана као последица детаљних и опсежних теоријских, историјских и хералдичких припрема за нови грб Краљевине Србије. Краљ Милан наложио је 1882. Стојану Новаковићу, као министру просвете и црквених послова, да за обновљену краљевину састави прикладан грб. (1) Занимљиво је, међутим, да је оригинални предлог Стојана Новаковића био другачији од усвојеног грба. О томе пише Милан Ђ.Милићевић у својим успоменама:
„16. јуни 1882. Закон о грбу Краљевине Србије. Стојана Новаковића нацрт. Ту су и крст и свињска глава, три копите, гуја дома Обреновића, и около ловоров венац и порфира…
Ја, Кујунџић, Ракић и Пироћанац тражимо да изостави свињску главу и копите кад Босна не може бити претстављена својим грбом, да се избаци и венац, кад је ту порфира. Краљ тако усвоји, и сада је двоглави орао коме (је) на прсима стоји штит са часним крстом, представником српских страдања”.

Хипотетична реконструкција Новаковићевог првобитног предлога грба Краљевине Србије (А. Палавестра)

Милићевићево сведочанство је од прворазредног хералдичког значаја. Сазнајемо да је Новаковићев оригинални нацрт имао много више елемената, са јасним политичким и идеолошким значењем: ту је — осим немањићког орла — још и грб Шумадије, односно Трибалије (вепрова глава прободена стрелом), грб Рашке (три потковице), уроборос из породичног грба дома Обреновић, као и ловоров венац (зачудо не маслинов који је – уз храстов -уоквиравао грб Кнежевине још од Сретењског устава 1835). Судећи по Милићевићевим речима, Новаковићев композитни грб темељно су критиковали и редуковали сам Милан Ђ. Милићевић, Милан Кујунџић Абердар, Мита Ракић (Милићевићев зет и отац Милана Ракића), као и Милан С. Пироћанац, тада председник владе, да би на крају краљ Милан усвојио поједностављену верзију Било би више него занимљиво видети како је Стојан Новаковић уклопио све хералдичке елементе у свој првобитни предлог грба Србије, укључујући двоглавог орла, крст и оцила, потковице и вепрову главу. Уроборос је, без сумње био обавијен око штита (великог или можда унутрашњег, као на потоњем грбу Краљевског дома Обреновића), као и ловоров венац. Интересантно је да Милићевић не спомиње кринове испод орлових ногу, који су без сумње постојали у Новаковићевом предлогу, те су и ушли у грб Краљевине – вероватно их је подразумевао, као уосталом и оцила, која такође не спомиње изричито (сл. 2 и 3). (2)

У сваком случају, почетком девете деценије XIX века, заслугом Стојана Новаковића, осим новог, успешног и надасве лепог грба, који је на најбољи начин објединио традицију са потребама нове државе, Србија је добила и прву научну и критичку хералдичку студију Ова студија омеђила је оквире хералдичке науке у Србији и поставила чврсте координате даљем научном раду.

Друга варијанта реконструкције са уроборосом око унутрашњег штита (А. Палавестра)

На самом почетку студије Новаковић јасно дефинише поље свог истраживања и излаже терминолошке аспекте наше хералдике дајући етимологију и историјат саме речи грб, „врло скорашње” како вели, као и порекло ове речи из немачког, преко пољског и руског, али и разматра наше древне изразе за хералдичке инсигније. Интересантно је да сам радо користи реч знамење, која је била често у употреби у нашем средњем веку, означавајући грб. У нашу хералдичку терминологију увео је и јасно дефинисао врло прикладан термин челенка за накит и украсе на врху средњовековног шлема (енг. crest, нем. Helmschmuck, фр. cimier, мађ. cimer — одатле се у нашим крајевима често и за грб говорило цимер). С обзиром на то да је и сам био свестан да ствара пионирско дело, Новаковић није пропустио да пре главне расправе пружи и општи увод о грбовима, пореклу хералдике, њеним коренима и развитку. Судећи по наведеној литератури, био је добро упознат са фундаменталним делима европске хералдике свога времена, као што је Бојтелова (Charles Boutell) Хералдика, или Варнекеов (F. Warnecke) Хералдички приручник . (3) Већ у том општем уводу, Новаковић је посветио посебну пажњу односу грба као целине према представи на штиту и према челенци, што је важно питање за разумевање многих појава у српској хералдици.

С друге стране, добро је уочио да је развој хералдике неодвојиво повезан са племством, па је своју пажњу усмерио и на српску властелу и њено устројство. Озрачена јаким   византијским културним и политичким утицајима, средњовековна Србија имала је различиту структуру племства од Западне Европе, у којој је хералдика и поникла. Стојан Новаковић је уочио специфичности српске властеле у византијској основи институција и западним утицајима, видљивим баш у хералдици. По његовим речима „у Србији није потпуно владао уплив византијски, (а ни) уплив западни никад није до потпуне превласти долазио”. (4) После појаве Новаковићеве студије о хералдици и сам он као и генерације историчара и византолога знатно су продубили знања о српском средњовековном племству Развој друштвене елите у средњовековној Србији ослањао се на старо родовско племство, с једне, али и на дворску структуру и функције стваране по угледу на византијски двор, с друге стране. Новаковић је добро осетио да је претежан део западних утицаја, међу којима је била и хералдика, обухватао оба крила племства и да је долазио преко велможа и властеле укључене у живу културну, трговачку па и породичну повезаност са витешким круговима Запада, нарочито на балканском југозападном приморју:
„Пошто је пак наша основа једнака са основом остале Европе, и пошто су нас западне властеоске установе дохватале преко својих насељеника по балканским земљама својим непосредним утицајем, то сумње нема да је и онај део западне организације војничке који је установом грбова изведен, прешао међу нашу властелу и да се међу њом зарана одомаћио”. (5)
Готово половину своје хералдичке расправе Стојан Новаковић посветио је анализи хералдичких извора који би потврдили његову наведену констатацију о хералдици Срба у средњем веку. Посветио је велику пажњу анализи примарних археолошких, нумизматичких и сфрагистичких извора, као и њиховој систематизацији и груписању. На овоме месту не може се детаљно анализирати Новаковићева обимна и детаљна аргументација о хералдичким споменицима у средњовековној Србији. Нумизматичку, сфрагистичку и другу расположиву хералдичку грађу, доступну у његово време, Новаковић је презентирао исцрпни и критички је сагледао. Свој истраживачки поглед нарочито је изоштрио на два симбола који ће ући и у његов грб Краљевине Србије: на двоглавог орла и хералдички крин. Иако опрезно, утврдио је да се владарски грб Немањића — двоглави орао — издваја као хе ралдичка целина у Душаново време, мада се неки његови елементи могу наћи и раније.

Није вероватна Новаковићева претпоставка да је двоглави орао био грб краљевске породице у оном смислу у којем грбове посматра западноевропска хералдика. Орлови су у Византији били ознака највиших титула царских достојанственика и јављали су се на одећи и опреми. У Србији су орлови дошли уз византијске високе титуле и нису били лична знамења појединих великаша (као деспота Оливера нпр.), како је то сматрао Новаковић. (6)

Добро је, међутим, уочио да је у средњовековној Србији била омиљена, иначе необична, хералдичка композиција шлема са челенком на јастучићу (а не на венцу, како је уобичајено у западноевропској хералдици), која се, такође противно строгим хералдичким правилима, појављује изоловано, без штита. Интересовање за челенку, омиљен хералдички детаљ у Србији, нашло је израза у Новаковићевом засебном раду Калпак и челенка, у коме је компарисао хералдичку грађу са описима раскошних чекркли челенки јунака у народној поезији. (7) Сматрао је да народна епска поезија одражава аутентичну средњовековну хералдичку традицију, што је доцније подвргнуто сумњи и критици. (8)

Појављивање хералдичког крина Новаковић је констатовао на новцу и другим споменицима српског средњег века и утврдио његово западноевропско порекло. Тумачење појаве и порекла љиљана у српској и босанској хералдици и данас је, више од сто година после Новаковићевог рада, још увек отворено и веома актуелно питање. Чак ни новија археолошка открића, као што је надгробна плоча са изванредно лепим хералдичким крином из цркве у Дићима, код Љига, датирана у прве деценије XIV века, још не доприносе много решењу енигме овог симбола у српској хералдици. (9)

Новаковић је детаљно размотрио хералдичке споменике из времена после распада царства, када су се, после смрти цара Душана, највиши великаши осамосталили и постали обласни господари. У другој половини, а нарочито крајем XIV века, ови великаши усвајају многе западноевропске хералдичке обичаје, па се у Србији јављају прави и потпуни грбови. Тај процес се наставио и у XV веку када се, под снажним притиском освајачке политике Турске, српски владари и великаши више окрећу ка Западу, што је приметно и на њиховим грбовима. Из тог времена на печатима и другим споменицима сачувани су грбови Лазаревића, Бранковића и других, које Новаковић темељно документује. Кацига са бивољим роговима била је породични хералдички симбол Лазаревића. Стојан Новаковић је добро уочио да су, као и Немањићи и Мрњавчевићи и Лазаревићи, очигледно, сматрали да су шлем и челенка најважнији делови грба и да могу да се приказују засебно. Већ од кнеза Лазара они усвајају и двоглавог орла као знак владарског достојанства и легитимног настављања немањићких традиција.

Грб Краљевине Србије по Новаковићевом блазону, рад Ернста Крала

Двоглави орао, као прави хералдички знак, раширио се између бивољих рогова на печату деспота Стефана. На том печату, који описује Новаковић, приказан је један комплетан грб по свим правилима хералдике: шлем анфас са двоглавим орлом између рогова у челенци, плашт и штит са хералдичким представама. Штит је, међутим, окренут наопако, а у њему се јављају трака и два љиљана. Готово идентичан печат имао је и деспот Ђурађ Бранковић. Разлика је једино у томе што се, уместо двоглавог орла, код деспота Ћурђа појављује породични лав Бранковића. (10) Стојан Новаковић је исправно приметио да се у то време на печатима и грбовима комбинују породични хералдички симболи са двоглавим орлом, симболом Немањића и српске државности, тада већ у опадању и сутону.

Други део хералдичке расправе Стојан Новаковић посветио је „илирској хералдици” или, како ју је он сам назвао, „литератури о српској хералдици с почетком XVII века.” Стварање ове фиктивне хералдике погрешно је приписао Мавру Орбину, вероватно заведен грбовима у Краљевству Словена. (11) Крајем XIX века тек је неколико „илирских грбовника” било познато и доступно па је Новаковић, осим Краљевства Словена, на располагању имао Београдски грбовник (изгорео у пожару Народне библиотеке 1941, тако да нам је данас познат једино према детаљном Новаковићевом опису), затим Фојнички и Грбовник Коренића Неорића из Загреба. (12) Иако је Орбина прогласио аутором хералдичких фикција, није му промакла ни личност дон Педра Охмучевића, стварног инспиратора и творца „илирске хералдике”, као ни његови хералдички пројекти и родослови, којима додуше, није придао пуну пажњу и значај. Новаковић је добро оценио дух Охмучевићевог времена, њихов културни круг као и разлоге оваквог необичног хералдичког прегнућа.

Грб Краљевине Србије (Ацовић)

Данас се зна, углавном захваљујући радовима Александра Соловјева, да је „илирска хералдика” настала у Охмучевићевом кругу и за његове потребе крајем XVI века, да би овом частољубивом адмиралу обезбедила друштвени престиж и напредовање у шпанској морнарици. (13) У „илирским грбовницима”, насталим као препис изгубљеног Охмучевићевог оригинала, има преко 150 грбова, од земаљских и владарских, све до грбова јунака народних песама. Од краја XVI века грбовници су често прецртавани и мењани па су данас познати бројни грбовници из XVII, XVIII, па и XIX века засновани на „илирској хералдици”. (14) Премда је настанак „илирске хералдике” везао за погрешног човека, Новаковић је осетио да је иза читавог пројекта ипак стајала јасна политичка идеја крсташког рата против неверника и ослобођења и уједињења покореног балканског живља у ново „Словинско” царство, што је идеја која јасно зрачи и из Орбинове књиге, али и из грбовника, па и различитих мање или више фиктивних историја и родословља, с краја XVI и почетка XVII века.

Стојан Новаковић анализира јужнословенску хералдичку литературу све до свог доба, дајући, разумљиво, највише простора стематографијама Ритер Витезовића и Христифора Жефаровића, од којих је Жефаровићева од половине XVIII века имала пресудан утицај на формирање обновљене српске националне идеологије. (15) Посебну пажњу посвећује српском грбу — крсту са оцилима — и његовом преласку из фиктивних грбовника — стематографија, преко црквених печата, у званичну употребу у младој српској држави у првој половини XIX века.

Сам крај студије открива разлоге Новаковићевог појачаног интереса за хералдику: пројекат грба краљевине Србије из 1882. Грб је по Новаковићевим упутствима нацртао аустријски хералдичар Ернст Крал (Ernst Krahl), а не, како се дуго сматрало, чувени не-мачки хералдичар Хуго Герхард Штрел (Hugo Gerhard Ströhl) што се јасно види по потпису на чувеном и често објављиваном црно-белом еталону грба. Гравер је, такође судећи према потпису био А. Коен (А. Соеn) (сл. 4). (16) Свима је познато како изгледа тај грб, али интересантно је цитирати опис из Закона о грбу из 1882. године:
„Грб краљевине Србије је двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом на сваком углу крста. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштом коме се на врху налази краљевска круна” (сл. 5). (17)

Како сам Новаковић каже, ко је прочитао његову хералдичку расправу „видеће на каквим је основама склопљен нови грб. По хералдичком укусу нашег времена, а из основа које се доказују аутентичним споменицима израђени су сви саставни делови новог грба. (…). Тако је на новом краљевинском грбу хералдичким начином представљен постанак обновљене краљевине”. (18)

Студија Стојана Новаковића Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности ни данас није изгубила своју огромну важност за српску хералдику. Ова расправа није превазиђена нити је застарела, прикладна само за историју идеја. Напротив, то је живо актуелно штиво, које, допуњено новим сазнањима, и данас представља окосницу српске хералдике. Каснији капитални радови Александра Соловјева о српском грбу и илирској хералдици осветлили су многа питања која је Новаковић поставио, а изграђени су на чврстим основама Новаковићевог рада. (19)

Сам грб, дело Стојана Новаковића, светлео је над српском државом у њеним тешким, али и златним годинама, а присутан је и данас, како у уставу и законима Србије, тако и у историјској свести српског народа, свести коју је неуморно изграђивао овај велики научник и државник.

……………………………………………..

(1) Р. Самарџић 1976:241.
(2) Т. Ђорђевић пр. 1931:603-604.
(3) C. Boutell 1864; F. Warnecke 1883.
(4) С. Новаковић 1982; 302
(5) С. Новаковић 1982; 307
(6) A. Solovjev 1935:119-164; А.Соловјев 1958:116-151;
Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991:49-51,65.
(7) С. Новаковић 1982а: 279-292.
(8) С. Ћирковић 1982а: VII-ХХ
(9) А. Solovyev 1954:91-95; Р. Anđelić 1971:13-48; 1962: 165-171; С. Ћирковић     1982:470; S.Džaja 1985: 81-95; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991:81. На крин из цркве у Дићима скренуо ми је пажњу руководилац ископавања, археолог Жељко Јеж из Ваљева.
(10) Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991:109-110,121.
(11) М.Орбин 1968.
(12) М. Petrinić еd. 1972; I. Ваnac 1991.
(13) А. Соловјев 1933.
(14) А. Соловјев 1933; A.Solovyev 1954; С. Ћирковић 1982:
471-478; А. Матковски 1970; 3. Јанц 1962: 61-74; А.Palavestra 1993а: 41-47.
(15) I. Ваnас 1991; Д. Давидов 1978; X. Жефаровић, Т. Месмер 1972.
(16) Српске новине 229,16. октобар 1882; Д. Давидов 1987.
(17) Српске новине 135,1882:846.
(18) С. Новаковић 1982:433.
(19) А. Соловјев 2000.

Из књиге Александра Палавестре “Илирски грбовници и други хералдички радови” Завод за уџбенике / Досије студио, Београд 2010.