Током владавине цара Душана Силног, у Србији почињу да се утврђују неки хералдички обичаји. Тај процес је ишао брже у западним српским земљама, а мало спорије и непотпуније на истоку државе. Било како било, семе које је тада посејано, временом је никло у снажно дрво српске хералдичке традиције које се до дан данас одржало, а развија се и даље…

О упорности кнеза Милоша да Србији прибави државна знамења доста је писано и доста се зна. Иако Други српски устанак није оставио значајније хералдичке спомене, изузев потенцијалних тема које ће у хералдичком смислу почети да се користе тек знатно касније (Таковски грм, Таковска застава, Цвети…), традиција и симболика крста са оцилима била је већ тако солидно успостављена кроз устаничку симболику и амблематику и хералдику Српске православне цркве, да се о другим решењима и могућностима, изгледа, није ни размишљало. Сфрагистичка пракса (помоћна историјска наука о развитку, изради и употреби печата на повељама и списима) Милошева показује импресивну методичност, комбиновану са провербијалном (пословичном) лукавошћу овог великог политичара мале вазалне кнежевине на периферији два света. Милошева употреба хералдичких знамења између 1815. и 1835. године потпуно је арбитрарна, заснована на сопственој вољи и осећању границе између могућег и недозвољеног, и могла би се реконструисати као низ од три сукцесивна (узастопна-постепена) корака, од којих сваки представља освајање новог степена самосталности изражене кроз репертоар хералдичких симбола:

Први корак је псеудохералдичка (тобоже хералдичка) композиција, блиска савременој европској фикцији и оријенталној хералдици: штит са лежећим полумесецом, заогрнут неком врстом порфире која као да је постављена одраном животињском кожом, овенчан турбаном са чапљиним (соколовим?) пером, са два укрштена туга (коњски реп привезан на врху копља, са златном јабуком на врху, у овом случају лежећи полумесец, који се носио као застава, пред пашама када су путовали или ишли у бој) иза свега; колористичка претпоставка: полумесец је сребрн, штит и порфира су вероватно представљани у зеленој тинктури, а постава порфире у природној (шта год то овде било!) боји.
Бранко Вујовић, историчар уметности и професор Универзитета у Београду, у својој књизи Уметност обновљене Србије: 1791-1848 датира печат на коме се налази грб за 1815. годину. Текст на печату у циркумскрипцији (по ободу печата) гласи: МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ СЕРБСКИ ОБРКНЕЗ. За исти печат, др. Милић Милићевић у своме дипломском раду Грб Србије, развој кроз историју печат датира за период између 1815. и 1817. године.

Други корак је дискретно приближавање европском хералдичком моделу: штит је сада овалан, и на њему је крст са слободно стилизованим оцилима, одрана кожа је трансформисана у порфиру, нема тугова; колористичка претпоставка: штит је вероватно био црвен са сребрним крстом и (челикастим!) оцилима, а порфира црвена или (мање вероватно) зелена. Текст у циркумскрипцији другог Милошевог печата гласи: МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ КНЕЗ СЕРБСКИ. Истоветан грб се од 1818. године налази на трону старе крагујевачке цркве. Једина разлика у колористици грба је та да је крст, као што се може видети са слике златан. Др. Милићевић овај грб повезује с одлуком Београдске скупштине из новембра 1817. на којој је Милош проглашен за наследног кнеза.

Трећи корак је реализована трансформација псеудохералдичке композиције у кнежевски грб: турбан са пером замењен је кнежевском круном, а гримизна порфира постављена је хермелином. За најранију представу грба овог типа узима се 1825. година, и објавленије поводом Ђакове буне, на којој се налазио печат са грбом.
Све до принудног одласка Обреновића са српског трона кнез Милош и кнез Михаило су користили грб кнежевине Србије као свој.
У почетку грб је представљао штит француског типа, са крстом између 4 оцила, надвишен коронетом са три флерона и два пинакла, окружен венцем од плодних грана маслине и храста. У заглављу Новина Сербских види се јасна и недвосмислена представа државног грба. Први број се појавио 5. јануара 1834. године.

У тексту Сретењског устава, који је усвојен и проглашен у Крагујевцу 15. фебруара 1815.
године, по први пут је дата јасна дефиниција грба Србије који гласи:

Глава 2, Боја и Грб Србије
чл. 3. Боја народна српска јесте отворено црвено, бела и челикастоугасита.
чл. 4. Грб народни србски предтсвља крст на црвеном пољу, а међу краковима
крста по једно огњило окренуто к крсту. Сав грб опасан је зеленим вијенцем с десне стране од растова, а са леве од маслинова листа.

Као што се види, нема помена о коронету или круни, нема порфире, хералдичке стране се погрешно идентификују, јер постоје десна и лева хералдичка страна и то са становишта онога који носи штит; то би у преводу значило да је оно што је посматрачу лево то је у хералдици десно и обрнуто. Такође хералдичко правило постојања пет основних боја, два метала и три помоћне боје, што се све назива тинктурама није испоштовано. Не прецизира се метал или тинктура крста и оцила нити плодова на гранама венца.
На интервенцију турске Порте и руског посланика у Цариграду Устав је суспендован, а самим тим и одредбе о грбу и застави кнежевине Србије. Сва нова настојања да се дође до Устава одавала су утисак да је отпор Русије био у многоме оштрији, од саме Порте.
Коначно је средином 1835. године кнез Милош добио ферман за заставу. Иако овим ферманом није поменут грб, а боје су дефинисане као инверзија руске заставе, кнез Милош је искористио прилику да самоиницијативно на средње поље заставе унесе грб са описом из Сретењског устава.
Три године касније новим султанским ферманом без обзира што се у њему не помиње изглед грба на застави, његово постојање је прихваћено, а од тог времена он подразумева композицију са порфиром и круном.
Кнежевски печат Милошев из овог времена успоставља јединство између државног и личног хералдичког знамења: црвени штит са крстом између оцила окружен је венцем маслине и ловора и заогрнут кнежевски крунисаном порфиром постављеном зимским хермелином. Циркумскрипција печата гласи: МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ПРВИ КЊАЗ СРБСКИ.

Постојање венца маслинових и храстових грана у државном грбу показало се као мање стабилно. Иако се све до самог окончања међународноправног статуса вазала могу наћи документи на којима је као званичан државни грб употребљена композиција са венцем око штита, у значајном документарном корпусу овај се венац изоставља.
Принудним одласком са српског трона, 1842. године, код Обреновића започиње династичка хералдика, по први пут у многоме различита од државне.
Отисак хералдичког печатног прстена из државног архива у Копенхагену је вероватно најстарији пример покушаја да се установи династички и породични грб Обреновића. Било је сасвим јасно да Милош а ни Михаило у изгнанству нису могли користити државни грб као сопствени из објективних разлога.
Управо ти разлози доводе до нове хералдичке идентификације Обреновића и увођења грба са држачима и постаментом (подножије, постоље грба). Овакво извођење грбова није ново у српској хералдици, али је свакако први случај у новој српској државној и династичкој хералдици.
Поменути грб се састоји од кнежевски крунисаног штита француског типа са мотивом крста између четири оцила, и са два држача, од којих је десни пропети лав који замахује сабљом левом предњом шапом, а леви усправљена једанпут потпуно и два и по пута полууколутана змија;
Постамент је део грба који се налази испод штита, налчешће у виду камена, брежуљка или неке друге подлоге, на којем стоје држачи штита. У овом случају постамент је једноставна пречага са које виси шест одличија (одличија нису сва јасна, али препознају се турски Ифтихар, руски орден Св. Ане, аустријски Гвоздене круне и грчки орден Спаситеља).

Држачи штита објашњавају на чему носилац грба темељи свој ауторитет. Порекло лава и змије у грбу Обреновића као држача штита није посебно истражено, али се на основу одређених података може доћи до објашњења. Конкретно, ради се о имању и кући влашке племићке породице Настурел у месту Херешти у Румунији.
Такозвану „камену кућу” подигли су Удристе и Цазан Настурел између 1640. и 1644. године. Имање је купио кнез Милош 1831. године, док је на истом имању још у време Првог српског устанка боравио војвода Милан Обреновић, као депутат тадашње устаничке власти. На жалост војвода Милан је 1810. године отрован и сахрањен у порти цркве у Херештију. Сада се поставља питање каква је веза између ова два грба. Што се тиче грба породице Настурел на златном пољу налазе се сучељени пропети контурнирани црвени лав који у левој предњој шапи држи крст сребрни и усправљена зелена змија репом обавијена око црног топа. Вероватно, поведен племићком прошлошћу ове породице, војвода Милан је за свој грб преузео један хералдички мотив – лава, с тим што му је крст у левици заменио сабљом кривошијом (што се може видети на отиску печата војводе Милана Обреновића).

Након војводе Милана, кнез Милош, преузима комплетан хералдички мотив лава и змије, са истом изменом коју је имао и његов брат по мајци.
Мотив лава, који се још 1809. године нашао на печатњаку војводе Милана Обреновића, а касније и на грбу кнеза Милоша у егзилу, постао је хералдичка особеност шире кнежевске породице. Ту особеност видимо на насликаним хералдичким композицијама на њиховим конацима, а као пример грб на фасади господар Јовановог конака у Чачку, где су лавови осврнути и имају на главама кнежевску круну, односно црни крзнени калпак.

Повратком Обреновића на престо Србије, одлуком Светоандрејске скупштине, долази до трансформације мотива змије у далеко виши и значајнији симболички приказ – уроборос (ороборус). Према древним митовима, мотив уробороса има много различитих тумачења. Једно од њих је антички пелазгички мит о стварању Офиона-змије, који је оплодио богињу
Еуриному, а ова је у обличију ноћи положила златно јаје на воду из којег се излегао свет.
Ипак, опредељење кнеза Михаила Обреновића за увођење уробороса у породични грб династије био је схватање да је у питању симбол непрекидног циклуса обнављања, појам бесконачног у којој је крај истовремено почетак, а почетак зачетак краја.
Уроборос је вечност, а вечност је атрибут божанског, из чега би се окруживање грба Србије уроборосом могло разумети и као уздање у Божју заштиту над државом и њеном династијом. Кнез Михаило је увео још неколико измена на династичком грбу. На антену крста поставио је јубиларне године 1389 (Косовски бој) и 1815 (Други српски устанак, који је предводио његов отац кнез Милош), док је на патибулум поставио усправан мач врхом нагоре. По први пут се сусрећемо и са породичном девизом (мотом) TEMPUS ET MEUM IUS (у преводу са латинског ВРЕМЕ И МОЈЕ ПРАВО). Када је 26. августа 1842. морао да остави Србију и да пређе чамцем Саву и оде у Земун, кнез Михаило је убеђен у своју владарску мисију рекао: Време и моје право погинути неће. Ове речи су у скраћеној верзији постале девиза династије Обреновић.

Овакав грб са уроборосом, који је делимично измењен 1882. године, био је у најширој примени да би подвукао дистинкцију (различитост) између државног и династичког. Управо из тог разлога уроборос се појављује и издвојен од грба, да би окружио крунисане иницијале владаоца или члана династије (нпр. на огледалу краљице Наталије које се чува у манастиру Враћевшница), али и на јавним споменицима (узмимо само за пример гробницу кнеза Михаила у београдској Саборној цркви).

Поред династичког грба, Обреновићи су користили грбове са политички-програмским карактером. Да ли су грбови били у службеној намени, то није било познато. По том питању занимљив је приказ комплексног печата са грбом и циркумскрипцијом: МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ БОЖИЈОЈ МИЛОСТИ ПЕРВИ КЊАЗ СЕРБСКИ. Овај налаз је дело Владислава Тителбаха који је на папиру са сликом печата написао: Нађен приликом инвентирања, 10. Авг. 1896. у држ. Штампарији, В.Тителбах.
Опис грба је следећи: Квадрирани штит (1 – Српско царство, 2 – Тривалија, 3 – Дардданија, 4 – Приморије/Рама), у челу делимично облитерисан још једним штитом са грбом нације, заогрнут порфиром увезаном гајтанима са кваснама и крунисан краљевском круном са четири аркуса и пуном поставом (На слици поред печата, приказана је реконструкција грба коју је урадио Драгомир Ацовић). Као што можете видети Тривалија на своме грбу има мотив вепрове главе рањене стрелом. Овај грб је један од најстаријих грбова приписаних Србији, који се још у Зборнику „Сабор у Констанци” 1415. године јавља као грб Српског царства и мотив на једном грбу деспота Стефана Лазаревића. Њиме Европа означава територију Србије, све до 1804. год. када постаје популаран међу устаницима, али од тада као симбол не целе већ првенствено централне Србије – Шумадије. Мотив вепрове главе у данашње време постаје део грбова градова у Шумадији, међу којима је и наш град Крагујевац. Шта симболизује вепрова глава. Са једне стране означава силовитост и неустрашивост у борби (рањена дивља свиња), а са друге стране, као вепрова глава, гостопримство, гостољубивост и изобиље у храни.

22. фебруар 1882. године не само да је био битан за српску државност, већ и за хералдику српске државе уопште. Проглашењем краљевине Србије јавила се потреба за новим државним грбом.
Ово питање у Србији је већ било одавно актуелно, а тадашњи министар просвете и црквених послова Стојан Новаковић први даје опширну студију и јасно и недвосмислено образлаже садржај и мотив новог државног грба. Говори о важности три нова елемента
који су саставни делови грба:

1. Краљевска круна – изведена је и сведена из старе краљевске круне, присутне на
старом кованом новцу.
2. Двоглави орао у полету – узет такође са старих аутентичних облика двоглавог орла,
али је за наше време узето његово природно хералдичко извођење.
3. Кринови – као нови хералдички знак, узети са споменика који се јављају у наше најраније време и до краја старога нашег државног живота виђају. На новом грбу су смештени испод канџи орла.
С обзиром да се Краљевина Србије развила из Кнежевине Србије, државни грб Кнежевине стављен је на прса орлу. Задржан је плашт којим се све новије државе у Европи служе. Тако је на новом краљевском грбу хералдичким начином представљен постанак обновљене Краљевине.

Закон о грбу Краљевине Србије од 18. јуна 1882. године:

Члан 1. – Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белога орла стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књаљевине Србије, бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Члан 2. – Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем, коме се на врху налази краљевска круна. Члан 3. – Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарскога савета и чуваће се у министарству правде. Члан 4. – Овим грбом замењује се досадашњи земаљски грб Србије. Члан 5. – Закон овај ступа у живот кад га Краљ подпише.

Прва уставна дефиниција државног грба налази се у члану 2 Устава од 22.12.1888. године и гласи:

Грб је Краљевине Србије je двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије „бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста”. Народне су боје: црвена, плава и бела.

Недостатак блазона грба у тексту Устава Краљевине Србије из 1888., биће тема за неко друго предавање. На предлог Стојана Новаковића и Филипа Христића цртеж официјелне верзије грба начинио је Ернст Аугуст Крал (1858-1926), царско-краљевски хералдички сликар и оснивач Аустријског друштва екслибриса.

Хералдика Династије у периоду од проглашења обнове Краљевине до насилне смене династија 1903. године показује да су Обреновићи задржали основне елементе свог династичког грба из периода кнежевине, али су га прилагодили новој државној хералдици, и то тако што је уроборос задржан уз штит са националним грбом, који је због тога добио стандардизовану овалну форму, на грудима двоглавог орла; спроведена је корекција у погледу регалија. Уместо кнежевске постављена је краљевска круна и на порфиру, и изнад штита, a на змијској глави остала је кнежевска круна. Уведен је мото у српској верзији – Време и моје право, као што се види на каталогу клишеа Државне словоливнице, основане 1831. године.

Разлика у династичком и државном грбу краља Милана била је шире позната, што следи из примера краљевог грба у својству витеза шведског Ордена серафима., где је приказана династичка верзија, у складу са статутима ордена. Грб је 1889. насликао Карл Хегберг.
Повремено су у употреби били и држачи грба. У функцији држача појављује се мотив два грифона, а најлепши-најмонументалнији пример у контексту династичког грба је приказ на спомен чесми у манастиру Раковица. Лав са сабљом више се не појављује ни у каквом виду, док је змија трајно трансформисана у уроборос.
Најзначајније одступање од праксе династичког грба представља застава коју је краљ Александар I Обреновић даривао Хиландару. Застава је јединствена и без преседана у хералдици Обреновића. Рађена је по нацрту Михаила Валтровића првог професора археологије на Филозофском факултету у Београду и утемељивача српске археологије. Решење инсигније Ордена Светог кнеза Лазара такође је урадио Михаило Валтровић. То је најзначајнији и највреднији орден у Србији установљен поводом миропомазања краља Александра I Обреновића у манастиру Жича 1889. године.
Које су то битне разлике и одступања? Прво, према реконструкцији грба коју је урадио Д. Ацовић, испод штита делимично је приказан ланац Ордена Светог кнеза Лазара. Друго, чувари грба су у виду два царски крунисана и одевена анђела са дугим криновим палицама. Треће, иза грба приказани су укрштени мач врхом навише и владарско жезло са малтешким крстом на врху.
Занимљиво је да се појављује детаљ који није својствен структури и облику владарских инсигнија. У питању је велика краљевска круна. Изнад дијадеме нема венца, већ се аркуси подижу директно из прстена, а не изнад флерона како је било својствено начину извођења ове владарске инсигније (особени знак неког звања или достојанства). Сигурно, када је у питању Валтровић, ово није био пропуст. Због чега је дошло до оваквог извођења још увек није познато, као ни када је у питању плава боја порфире.
У овој реконструкцији коју је урадио Драгољуб Ацовић, детаљ на круни је намерно измењен и придодат јој је венац. Осим ове намерне измене, већина претпоставки о изгледу грба била је погрешна.
Најпре кренимо са штитом. На реконструкцији штит је шпанског типа, док је на оригиналу штит француског типа. Такође, штит на грудима двоглавог орла није био италијанског типа, већ такође француског какав је и на оригиналу. Изнад ногу орла не налазе се златни кринови како је приказано у Ацовићевој реконструкцији. Што се тиче анђела – држача штита нису били царски одевени нити крунисани, а крила оба анђела била су сребрне боје.
Највећа грешка у реконструкцији, била је претпоставка, да је аутор грба порфиру-плашт обојио плавом бојом. Порфора је на оригиналу љубичасте-пурпурне боје, што је својствено бојама краљевских грбова.

Мајским превратом и насилном сменом династија 1903. године, обележеја кежевско- краљевске династије Обреновић замењују грбови и обележија нове династије.

Све до формалног признања српске аутономије од стране Порте, може се сматрати да су државни симболи Србије били истоветни са симболима актуелних српских вођа. Такође, можемо констатовати да осим државности коју су Обреновићи даривали Србији, што је неоспорно највећи допринос ове династије, они су државну хералдику подигли на ниво законом и уставом прописаног и заштићеног хералдичког знамења државе.

Рад који сте имали прилике  да прочитате је грађа за предавање “Хералдика Обреновића-од псеудохералдизма до савремене европске хералдике”. Предавач је био изврсни познавалац ове теме, господин Предраг Р. Јаковљевић, који је и сродник краљевске куће Обреновић. Предавање је одржано у Крагујевцу, у Народној библиотеци Вук Караџић.
Прилог ТВ Крагујевац о предавању можете погледати ОВДЕ.
Љубазношћу господина Јаковљевића доносимо и неколико пригодних фотографија са предавања.