ПИШЕ: Сарадник ДСГ “Милош Обилић” Леонид Кампе

Сваком ко се бар мало интересује за хералдику пажњу ће привући једна изузетно лепа камена лунета [1] која се чува у улазном холу Поморског музеја у Котору. Управо ова лунета, урађена у каснороманичком стилу са доста елемената ране готике, даје одговоре на бројна питања везана за хералдику Котора као и за хералдику средњовековне Србије уопште.

Лунета је вероватно пронађена још шездесетих година XIX века приликом адаптације једне зграде на „Тргу од брашна“ у которском старом граду за потребе рада которске гимназије. У подруму исте гимназије лунета је дочекала крај II Светског рата када је премештена у градски Лапидаријум, а по укидању Лапидаријума своје место је нашла у Поморском музеју. Претпоставља се да је првобитно стајала изнад портала палате Бућа која се налази у непосредној близини а која је тешко оштећена у великом земљотресу 1667. године. Како је у време земљотреса род Бућа економски већ ослабио није било средстава да се палата реновира тако да је палата продата а лунета је вероватно склоњена да чека нека боља времена.

На лунети су приказана два митолошка бића са људским главама, лављим телима (без горњих екстремитета), малим крилима шишмиша положеним уз тела и дугим реповима који се завршавају крупним листовима. Ова бића чувају велики варјашки „двороги“ штит, оивичен траком украшеном лозицом. И мада већ имамо све елементе грба (штит на којем је нешто насликано и чуваре грба поред штита) ипак не можемо говорити о грбу већ о једној веома интересантној хералдичкој композицији. Наиме, велики штит на себи носи чак два потпуна хералдичка знамења.

У самој бази штита налази се нама познати грб рода Бућа, представљен на варјашком штиту без икаквих украса, што је типично за которске грбове раног средњег века. Овај грб је као камена пластика веома заступљен у Котору, Тивту и Дубровнику а налазимо га и у готово свим грбовницима који се баве хералдиком Котора и Дубровника[2]. Хералдички нам је, ипак, интересантнији горњи грб, који заузима много већи простор и намеће се као централна фигура на великом штиту. Овај грб се и по садржају на штиту и по украсима потпуно разликује од доњег грба и сасвим одудара од осталих которских грбова прве половине XIV века.

Као најстарији сачувани которски грбови сматрају се грбови са надгробних споменика око самостана светог Фрања на Гурдићу, у непосредној близини которских зидина. Овај фрањевачки самостан је основала 1288. године српска краљица Јелена, звана Анжујска, супруга краља Стефана Уроша I и мајка краљева Милутина и Драгутина. Гробље у кругу самостана је служило као градско гробље све до великог турског похода на Котор 1656. године када је самостан пресељен унутар зидина старог града, сви објекти самостана ван зидина су срушени да не послуже турцима при опсади града а гробље је затрпано. Поново је откривено сасвим случајно тек 1954. године при копању темеља за нову зграду поште. Како се ради о веома значајном археолошком локалитету одустало се од градње поште на тој локацији а цео локалитет је заштићен. На основу ових сачуваних камених грбова из XIII и XIV века можемо закључити да су которски грбови били једноставни, углавном са по једним ликом на штиту и са веома примитивним ординаријама или субординаријама. Од украса тек понегде се јавља каиш за качење штита на зид.

Горњи грб на лунети заиста има једноставан субординарни лик (роундел) с тим што је штит код овог грба „оборен“, изнад штита се налази кофасти шлем са плаштом, над шлемом је веома интересантна челенка која се састоји од јастучета над којим је круг исти као онај на штиту, а над кругом је осмопера перјаница. Иза штита постављено је копље које својим положајем прати нагиб штита, а на врху копља је некаква заставица. Како је комплетан грб исклесан у камену не постоје подаци о тинктури грба што увелико отежава његову идентификацију. С друге стране, како је хералдика у Котору у то време била апсолутно уређена не треба сумњати у исправност грба, већ га треба анализирати у складу са хералдичком традицијом тог времена. А она каже следеће:

Двороги варјашки штит са једноставним роунделом на празном пољу по облику и садржини потпуно одговара осталим которским грбовима XIV века пронађеним на надгробним споменицима око самостана светог Фрања. Оборени положај штита као и положај комплетног грба у односу на остале елементе лунете говори да се ради о старијем и „важнијем“ грбу у односу на доњи грб. Шлем са плаштом и челенка нису својствени которским грбовима тог доба. Искусни хералдичари (и нумизматичари) ће, међутим, уочити велику сличност ових украса са фрагментарним грбовима[3] које веома често срећемо на новцу (динарима) које је ковао краљ а затим и цар Стефан Урош IV Душан Немањић. Управо ова веза спаја горњи грб са лунете са хералдиком Србије у дома Немањића и смешта га у период између 1330. и 1350. године. Свакако је веома интересантна и застава која је веома истакнута на целој композицији, мада је њен положај на грбу доста необичан – она је оборена и прекривена штитом који као да је „чува“.

Дакле, власника ове необичне хералдичке композиције тражимо међу члановима которског рода Бућа, у средњовековној Србији, у доба Душана Силног. Власник је вероватно ратник који је имао неке блиске везе са француским двором. Довољно за почетак.

Род Бућа се сматра зе јадним од најстаријих которских племићких родова. Први пут се помињу још у XII веку у време прве самосталности Котора – први познати Бућа био је кнез Трифун, владар Котора („comes Triphon dominator Catari“) који се помиње још 1181. године док се његов син Петар помиње као градски судија 1215. године. И мада су још у доба Византијске доминације представљали веома важан сегмент которског племства род Бућа свој економски и политички процват доживљава тек почетком XIV века, у доба Немањића, потиснувши са водећег места до тада најјачи которски род Драго[4].

Најутицајнији припадник овог рода у то време свакако је Трифун Михајлов Бућа (умро пре 1352. године), највећи привредник средњовековне Србије у доба краљева Милутина (Стефана Уроша II Милутина), Стефана Дечанског (Стефана Уроша III Дечанског) те краља а затим цара Душана (Стефана Уроша IV Душана). Већина савремених историчара њему додељују и заслугу за истицање крина на грбу, слажући се да је он ово право добио од француског краља Карла од Валоа (Charles de Valois) 1308. године у току мисије коју је предводио као изасланик српског краља Стефана Уроша II Милутина. Овај став заузимају и еминентни локални историчари Јовица Мартиновић[5] и пок. Ристо Ковијанић[6]. Забуну, међутим, доносе историјски подаци који се баве Трифуновим синовцем, Николом Петровим.

Никола Петров Бућа (Nicolaus Petri de Bucchia) је свакако најпознатији представник овог рода. Као изузетан војсковођа стекао је наклоност српског двора после битке код Велбужда 1330. године када су которски оклопници под његовом командом успели да тешко осрамоте бугаре тако што су им отели заставу са крстом. У знак захвалности краљ Стефан Дечански је оставио которанима и заставу и крст као „вечит знак славе и лојалне привржености“ [7]. Већ 1333. године Никола Бућа постаје заступник царине (doanerius), убрзо и краљевски коморник (camerarius regius) и најзад, све до своје смрти 1354. године, протовестијар цара Стефана Уроша IV Душана[8].

Као и његов стриц Трифун и Никола Бућа је градио веома присне везе са француским двором. Тако Жан де Жонвил (Jean de Joinville), службени историчар француског краља Луја IX, у свом делу „Historie de S. Louis, IX du nom, roi de France“[9] наводи да је Никола Бућа добио 1351. године дозволу за ношење француског крина од француског краља Филипа (Philippe de Valois): „Estienne Roy ou Empereur de Seruie ayant enuoyé en France Nicolo Bucchia son Protouestiaire en l’an 1351. pour rechercher la fille du Roy Philippe de Valois en mariage pour son fils Vrosc, quoy que cette recherche n’eust eu effet, le Roy Charles V. voulant reconnoître la bonne conduite de cét Ambassadeur, luy permit  de porter une fleur de lys en ses armes“. Никола Бућа је ту дозволу добио као признање за своје изузетно понашање, а разлог посете француском двору била је (неуспешна) просидба кћерке француског монарха за српског принца Уроша.

Познати дубровачки бенедиктински монах из XVI века и историчар XIV века фра Мавро Орбини (иначе рођењем и пореклом Kоторанин) је мало прецизнији, бар што се хералдике тиче. У свом делу „Краљевство Словена“ (Il Regno Degli Slavi) док говори о посети Николе Буће француском краљу Жану од Валоа (Jeanne de Valois)[10] 1351. године он наводи да се Душанов протовестиар „толико допао француском краљу да му је поклонио један љиљан да га овај постави на свој грб. Зато од оног времена Буће имају на грбу љиљан над једном гредом, док су раније имали бундеву са погачом“.

И мада се Жан де Жонвил и фра Мавро Орбини слажу да је Никола Бућа посетио француски двор 1351. године, не слажу се око тога ко га је на том двору дочекао. Краљ Филип је умро годину дана раније а Жана од Валоа је могла да буде једна од Филипових сестара, евентуално његова најмлађа кћи која је рођена после његове смрти, исте 1351. године. Прецизније, Француском је 1351. године владао Филипов син Жан Добри (Jean II le Bon). Фра Мавро Орбини коначно повезује горњи грб са наше лунете са родом Бућа, мада је и ту греши пошто бућа – бундева (лат. Cucurbita Pepo) из Средње Америке стиже у Европу тек у његово време (XVI век) и никако није могла бити на грбу рода Бућа почетком XIV века.

Из свега овога можемо да закључимо да су Буће имале наследни грб још пре XVI века – историјски извори наводе да и Никола и његов стриц Трифун добијају право да на свој грб носе крин, што посредно значи да од раније имају право на грб. Пошто се ради о синовцу и стрицу прави (први) власник грба је вероватно заједнички предак: Михо Петров Бућа (отац тј. деда), а можда чак и раније поменути которски судија Петар Трифунов Бућа. Грб се састојао од једноставног варјашког штита на чијем се плавом пољу налазила златна кугла (зато фра Мавро Орбини помиње „бундеву са погачом“). У складу са осталим грбовима ране хералдике у Котору вероватно се ради о грбу асоцијација, пошто би круг или кугла у средини могла да представља бућу – дрвену или металну куглу којом се игра популарна игра бућање (боћање, балоте)[11] и која је веома популарна на приморји још од античког римског периода[12].

Украси око штита директно упућују на Николу Бућу: челенка сигурно потиче од Немањића као фрагментални грб који је овде постао украс комплетног грба. Како је Никола Бућа био својеврсни министар финансија (протовестијар) на двору Душана Силног, сасвим је извесна веза челенке са његовог грба са челенком која се веома често јавља на Душановон новцу. Коначно, копље са заставом оборено испод штита асоцира на Николину победу над Бугарима код Велбужда 1330. године и отимање бугарске заставе.

Остаје нејасно како је изгледао грб Николиног стрица Трифуна Михајловог, који је право на истицање француског крина добио много пре Николе. Мало је вероватно да синовац узима нови грб који је исти као грб ког истиче његов стриц, поготово што Трифун има бројно потомство. Нови грб Николе Петрова Буће може се наћи на више места у Котору и Дубровнику, а његови директни потомци истичу исти грб, користећи измењене челенке као знакове диференцијације. Стари грб се више нигде не појављује а не постоје сачувани постоје сачувани подаци о хералдичким обележјима Трифунове гране породице. Могући одговор на ово питање крије се на једном од сачуваних бисера Боке Которске, кући која је позната као „Тре сореле“.

Половином XV века на свом поседу у југоисточном делу Прчања Буће граде свој вероватно најлепши летњиковац[13]. Овај објекат се у сачуваним писаним изворима први пут помиње у XVI веку као „Villa trium sororum“[14]. Он тај назив (Tre sorelle – три сестре) носи и дан данас а по њему је име добило и цело насеље које је настало око њега. Летњиковац је изграђен у готичком стилу и очуван је до данашњих дана у свом оригиналном облику. Представља најстарији примерак профане архитектуре у Боки Которској и дом једне од најлепших бокељских легенди.

На прочељу зграде се са обе стране богато украшених готичких прозора на првом спрату налазе једноставни грбови урађени као камена пластика. Основе грбова чине турнирски штитови, веома популарни у време процвата готике на овим просторима. Оно што је карактеристично за ове грбове је да су подељени „по витлу“, то јест на три дела тако да линије поделе чине трокраку звезду која личи на обрнуто латинично слово „Y“. Оба грба на горња два поља носе по један крин. Један грб у доњем пољу носи осмокраку звезду док је код другог доње поље празно.

Место на коме се налазе ови грбови говори нам да припадају роду Бућа и да потичу најкасније из XV века, што се види из података о објекту на коме се налазе. Како се ради о два различита грба можемо претпоставити да се ради о грбовима рођене браће, а да осмокрака звезда у доњем пољу једног грба служи као (помало необичан) знак диференцијације. Међутим, разликују се од осталих сачуваних грбова овог рода из тог времена – на свим осталим објектима је нови грб са крином над гредом. Може се претпоставити да је овај летњиковац припадао управо Трифуновим наследницима и да су на грбовима кринови које је Трифуну доделио Карл од Валоа, али то је већ тема за неко ново истраживање.

[1] Лунета (лат. luna – месец) је архитектонски елемент рашчлањења зида – полукружно поље између равног надвратника (или натпрозорника) и лука изнад њега.

[2] „Прилози за проучавање хералдике рода Бућа“, Леонид Кампе, Годишњак Поморског музеја у Котору, Котор 2010., стране 119. – 138.

[3] Под фрагментарним грбовима подразумевамо пре свега хералдичке композиције које сведоче о постојању грба, али нам не пружају потпуни и симултани увид у садржај композиције на штиту и на шлему (челенка). ( „Хералдика и Срби“, Драгомир Ацовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2009., страна 194.)

[4] „Прилози проучавању генеалогије и хералдике знаменитих властеоских родова у Котору прве половине XIV вијека“, мр. Јован Ј. Мартиновић, Годишњак Поморског музеја у Котору број XII, Котор, 1964. година, страна 64.

[5] Ибид

[6] „Которски медаљони“, Ристо Ковијанић, Центар АРС, Београд, 1976., страна 35.

[7] „Како су бенедиктински манастири у Боки Которској прешли у руке православних Срба“, Петар Д. Шеровић, „Гласник“ бр. 3, Службени лист српске православне Патријаршије, Београд, 1923., страна 42.

[8] „Историја Срба – прва књига до 1537. године, Културна историја“, Константин Јиричек, Научна Књига, Београд, 1952. (електронско издање), стр. 195.

[9] Histoire de S. Louis, IX du nom, roi de France, écrite par Jean de Joinville,… enrichie de nouvelles observations et dissertations historiques ; avec les “Établissements de saint Louis”, le “Conseil de Pierre de Fontaine…. 1668., Dissertation XXI, страна 306.

[10] „Краљевство Словена“, Мавро Орбин, Српска књижевна задруга, Београд, 1968., (електронско издање), стр. 107.

[11] “Рјечник хрватскога или српскога језика, Том 1“, Ђура Даничић, Перо Будмани, Томислав Маретић, ЈАЗУ, Загреб, 1882., стр. 706.

[12] Према “Енциклопедији физичке културе” (ЈЛЗ Загреб 1975.) игра је настала у Грчкој, у Спарти. Изум боћа приписује се Спартанцу Тимокреатесу (500. год. п. н. е.). Етрурци су је пренели Римљанима, а ови су је из Италије пренели у друге медитеранске и алпске земље, па и даље.

[13] Буће су имали неколико летњиковаца у самој Боки, на територији данашње которске и тиватске општине.

[14]„Прчањ. Хисторијско-естетски приказ“, Дон Нико Луковић, Котор, 1937.