Приредио: Марко Дражић

Хералдички уметник Небојша Дикић је креирао нови грб. Ради се о знамењу г. Ђорђа Реџе из Београда.
Блазон грба је сопствена идеја г. Реџе и његовог брата уз малу помоћ г. Дикића и г. Јовановића из Одбора за хералдичке и генеалошке студије.

Главни мотив грба је соко који држи божур. Соко представља особу која је упорна у остварењу својих жеља а грбоносцу симболизује жељу да се врати својим коренима и алудира на упорност и истрајност у том подухвату. Подела сокола по стубу осликава браћу Реџе, Ђорђа и Сенада, с тим што ће у грбу г. Сенада Реџе боје бити измењене.

Грб Ђорђа Реџе

Зелена боја је нада и верност у љубави. Породица Реџа се поноси јединством и верношћу те се овде боја јавља као подсетник колико је љубав важна у породици. Нада је битна као жеља да све што браћа Реџа постигну, наредне генерације баштине и чувају истим жаром.

Иначе, презиме Реџа значи нада.

Златна боја симболише великодушност што је једна од врлина које су поседовали преци г. Реџе, особина којом се и сам армигер дичи.
Божур указује на порекло породице. Носећи божур соко га враћа на извориште што би указивало на труд браће Реџа да се врате својим коренима.
Мото „У добру се не узвиси, у злу се не понизи“ је породична филозофија која се преноси још од старијих генерација и нешто чега се породица Реџа придржава.

Радити и стварати

Ђорђе Реџа живи и ради у Београду где је завршио основну и средњу школу. Његово интересовање за хералдику је настало сасвим случајно; током основне школе, у историјском атласу пажњу му је привукла карта на којој су биле приказане територије српских владара и властеле кроз различите периоде пропраћене њиховим грбовима. То му је изгледало мистично и веома занимљиво, те је по мало почео да размишља о њиховој сврси, а тако и о хералдици какву је и данас познаје. Убрзо је историјски атлас превазишао, и већ почетком средње школе приликом одласка у манастир на југу Србије где на фрескама примећује орнаменте, као и фасадне украсе манастира, почиње да се интезивније занима за хералдику. По повратку у Београд купује књигу нашег уваженог хералдичара господина Драгомира Ацовића “Хералдика и Срби“ и почиње да машта о изради свог првог грба на њему својствен начин.

Тако је и било.

На јесен 2008. године предочава своју идеју професорки ликовног и пријатељици Слободанки Боби Тодоровић, а она му сво своје знање из области иконописања несебично ставља на располагање, што помогло у изради првог грба; грба династије Немањић као дара манастиру Ђурђеви Ступови у знак захвалност братији за гостопримство и Господу на уметничком дару.

Грб у Манастиру

Свој први рад радије назива заједничким радом, обзиром да је у време његове израде био веома мало упућен у иконопис, а о хералдици готово да није знао ништа више од неких основа. Убрзо након израде грба Немањића почиње да се далеко озбиљније и темељније интересује за хералдику и да о њој чита и сазнаје много више. Тако почињу да се нижу грбови племићких породица и властеле наших простора. Паралелно трагање за примерима средњевековних грбова и израде истих навело је Ђорђа на питање да ли је то што ради исправно, тачније, у складу са неким правилима која је запазио у књизи. Обзиром да није имао неког ко би га подробније упутио у хералдичка правила, почиње да трага за људима који се у хералдику разумеју, њоме баве и имају знање вољни да га поделе.

Тако, марта месеца 2013. године, путем интернета ступа у контакт са хералдичким уметником Небојшом Дикићем који је имао и више него довољно разумевања и стрпљења за његова питања, те је узвратио позитивним одговором.

ДСГ “Милош Обилић”

Упућује га у детаље хералдике како причом, тако и кроз своје радове, те му открива Друштво Српских Грбоносаца “Милош Обилић“ и предлаже његово чланство.

До тог тренутка није познавао никог ко се тиме бави или га то занима, а онда у следећем дану му се отварају хералдичка врата, иза којих стварају уметници раширених руку искрено прихватајући свог најмлађег члана, где добија позитивне критике, смернице, литературу и многобројне искрене савете и на тај начин стиче полет и по први пут речима неописиво задовољство и жељу за стицањем нових сазнања о овој науци.

Отац Ненад и Ђорђе

Убрзо стиже позив од часног оца Ненада М. Јовановића да постане сарадник одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра За Истраживање Ппавославног Монархизма на који се одазива са великим одушевљењем, а пре свега великом захвалношћу и одговорношћу да као хералдички уметник центра, хералдику кроз своје радове приближи људима који га окружују свакодневно и онима који ће кроз Хералдикариум тек открити његове радове и упознати хералдику.

Честитамо, од срца, г. Ђорђу Реџи на грбу са жељом да га са поносом истиче и пренесе на своје потомке.
На многаја и благаја љета!

ПРЕУЗЕТО:

Сајт хералдичког уметника Небојше Дикића

Сајт хералдичког уметника Ђорђа Реџе