Световид

Велики Празник Видовдан је Слава Друштва српских грбоносаца “Милош Обилић”
Видовдан се празнује 15. јуна по старом, а 28. јуна по новом рачунању времена. Православна црква у ранија времена посветила је овај празник пророку Амосу а касније и кнезу Лазару. Назив Видовдан појављује се у црквеним календарима тек од краја прошлог столећа. Био је то, дакле, празник посвећен св. Виду, личности непознатој у православној традицији. Неки овај митски лик доводе у везу са св. Витом, свецем који се поштовао у католичком свету.

По мишљењу других (рецимо Миодрага Поповића), св. Вид је у ствари христијанизована реминисценција на истоимено божанство наших паганских предака, божанство чије су се име и празник одржали и до наших дана. Сагласно томе, црква је само озваничила једну дубоко укорењену народну традицију.
Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би – по општем уверењу – касније имао успеха. У селима под Фрушком гором, на пример, на празник изјутра сељаци су се умивали росом и при томе говорили: „Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио.” Сличан обичај забележен је и код Банатских Хера. Тамо су мајке на Видовдан доводиле своје кћерке до плота а ове би се обраћале свецу: „Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити.” У неким су пак крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га. Било је много поступака те врсте.

Свети великомученик цар Лазар- икона

На Видовдан се могла видсти и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. Навешћу овде два примера те врсте. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: „О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак.” Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан. У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто. Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: „Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе.”
Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или пак на празник изјутра брали су траву звану видовчица, често је стављали у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да иреко године не би боловали од очију. Понегде су нак видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.
Видовдан јс значајан српски празник из још једног разлога.

Александар Добрић: Милош Обилић у Боју на Косову (1861. уље на платну, Народни музеј, Београд)

На тај дан 1389. године одиграла се велика Косовска битка, када су се Срби сукобили с Турцима и „изгубили царство”. У неким крајевима био је то дан обнављања успомена на трагедију српског народа. Зато се за време празника није певало ни играло, нити се на било који начин изражавало добро расположење. Веровало се да се на Видовдан појављују и нарочита знамења која подсећају на вслики бој. На самом Косову су мислили да уочи празника, у глуво доба ноћи, све реке и потоци постају црвени као крв, да њихова вода тече попут крви косовских јунака.

Српски јунаци из Великог рата

Занимљиво је да је током Првог светског рата овај празник добио још једно значење. Тих година на Видовдан су почели да дају помен ратницима изгинулим у поменутом рату, да помињу њихова имена и да деле јело и пиће за њихове душе, С временом је Видовдан постао превасходно празник мртвих, празник сећања на изгинуле за слободу Србије.

Чланак је одломак из књиге Милоша Бандића
“Народна религија Срба у 100 појмова” Нолит, Београд, 2004.