Нови Сад – Јесу ли у грб Војводине уграђени аустроугарски симболи, чиме је занемарено хералдичко наслеђе српског народа, као аутохтоног на овом подручју? Зашто застава Војводине, уместо историјских, носи нетрадиционалне геометријске симболе и да ли су је „цртали“ неки од актуелних домаћих политичара? Хоће ли ови, како се наглашава, „шарлатански пропусти“ бити исправљени, питања су која се поново намећу у јавности.
Повод за расправу је недавна одлука Уставног суда Србије да одбаци иницијативу Владимира Керлете из Зрењанина за утврђивање неуставности и незаконитости одлука покрајинског парламента из 2002. и 2004. године, којима су дефинисани грб и застава наше северне покрајине. Иако му је требало пуних осам година, суд на крају није имао тежак задатак јер се иницијатива грађанина Керлете односила на Устав из 1990. године.
– Новим Уставом је предвиђено постојање војвођанских знамења, али је проблем што она то нису. Суштински, то су знамења „европске регије“ инсталиране у Војводини, и знамења једне странке. Није им претходила јавна расправа, већ се расправа, напротив, водила пост хок. Један од наших највећих хералдичара Мирко Стојнић проблеме у вези сa знамењима је оценио као крајње шарлатанство, дилетантизам и несавестан приступ задатку. Потпуно се слажем се с њим – каже Душан Ковачев, извршни уредник сајта Фонда „Слободан Јовановић“.
Ковачев истиче да су спорна знамења представљена у Музеју града Новог Сада без блазона (описа). Међутим, музеј никада није открио ко је творац знамења, нити се и једна установа културе која неспорно представља АП Војводину о њима јавно изјаснила.
– Да ли би данас објаснили зашто су ћутали читаву деценију? Музеј Новог Сада репрезентује културу града, а не Војводине. Јасно је да нико није смео да јавно призна ауторство спорних знамења „европске регије” – категоричан је наш саговорник.
Он објашњава да се на историјском грбу и застави Војводине налазе знамења српског народа који је још крајем 18. стекао право на аутономију. Штит са четири оцила је, као национални симбол Срба,асимилацијом унет на попрсје грба Хабзбурга. Тако је настао велики грб Војводине.Застава српске Војводине садржи тај грб на српској националној тробојци чија поља су у правилној пропорцији, на којој је извезено: „С вером у Бога – за цара и отечество”. Застава српског војводе с горњим и доњим рубом, на коме су троугаони мотиви, у црно-жутој је боји, у складу с бојама заставе Хабзбзурга. На њој је иетакнут велики грб Војводине.
– Историјска хералдика Војводине недвосмислено изражава оданост централној власти и националну аутономију српског народа заеновану на праву. Симболи „европске регије” противрече основној идеји твораца симбола Војводине. Идејно решење садашњег симбола „европске регије” је развијено из економско-забавног штива немачке фирме за продају колонијалне робе „Кава Хаг”, издате у доба успона нацизма – наглашава Душан Ковачев.
Спорна знамења, према његовим речима, не садрже обележја Србије, сем извитоперења српске тробојке у корист боје заставе Европске уније. На застави Војводине су и симболи (звезде) који су геометријски идентични са симболима Лиге социјал-демократа Војводине само се разликују по боји.
Данашњи грб Војводине, који је изгласан на иницијативу прбдседника ЛСВ-а Ненада Чанка, састоји се из три поља, два усправна и једног положеног, у којима су смештени грбови Бачке, Баната и Срема. У левом пољу је грб Бачке – Свети апостол Павле који држи у десној руци мач, а у левој књигу. У десном пољу је грб Баната на којем је златни лав са сабљом у десној шапи, а у положеном пољу је грб Срема – три траке које представљају реке: Босут, Саву и Дунав, уз јелена и чемпрес.
Професор универзитета др Ранко Кончар истиче да је неопходно сагледати не само историјски контекст у којем су настајали грб и застава, већ и сама идеја Војводине. Ова врста симбола има упориште у Револуцији 1848. године,и у српском националном покрету у то време, када је први пут створена територија са овим именом и са амбицијама да буде политичка. (Српска Војводина је проглашена на Мајској скупштини 1848. године и постојала је до 1849. године, када је трансформисана у нову круновину Аустријског царства названу Војводство Србија и Тамишки Банат.)
– Ту симболику, а нарочито идеју аутономије, мађарске власти ће радикално потискивати од такозване Аустроугарске нагодбе шездесетих година 19. века, као што ће потискивати и све оно што је српско. Та аутономија је имала више уставних нацрта, којима је исказивала свој политички и национални идентитет. Куриозитет је и да су 1848-1849. године Војвођани имали свој пасош, што је такође неки део аутономног статуса – каже историчар Кончар.
Грб Српске војводине (Српског војводства), према моделу са заставе Земунске добровољачке гарде. Реконструкција: Драгомир Ацовић
На застави земунске гарде из тога времена стоји грб Војводине, који је везан за Србију, с крстом на средини и четири оцила. Састављен је од грбова Бачке, Баната, Барање и Срема, делова који су ушли у Војводство српско и који су се сматрали територијом Војводине. Исти појам и оквир ће се појавити и 1918. године када се они присаједињују Србији, али се не каже Војводина, већ Банат, Бачка и Барања. Војводина се изоставља да би се избегли проблеми разграничења с Мађарима и Румунима, а Срем да се не би доводило у питање формирање будуће југословенске државе.
– Између два рата, званично се потискује појам Војводине, које нема у Видовданском уставу, а самим тим и њених симбола. Међутим, политичке странке, онај део либерално-политичког грађанства који баштини ту историјску димензију, идеју Војводине ставља у свој политички програм. Комунисти, такође, нису имали сензибилитет за ту врсту симболике, али су је компензирали снажењем политичких основа аутономије. После “Јогурт револуције”, питање грба и заставе поново се покреће – објашњава Кончар.
Као историчар, који се овим питањима дуго професионално бави, он тврди да никада идеја и симболика Војводине нису ишле за тим да она буде засебна држава.
– Нагласак је на историјском, а не на државном идентитету. То је пракса и у свету: свака држава у САД има свој грб, само се код нас то укључује у страствене политичке борбе. Да је наша земља од 1918. године била демократски уређена, на модерним уставним принципима, можда би се то историјски и изгубило. Али, када постоји намера да се то потискује, а то јесте био један бруталан однос, и у краљевини,и у каснијим временима, 1988-1989. године, онда се обнавља потреба за чувањем тог историјског идентитета – рекао је за наш лист проф. др Ранко Кончар.
Мирољуб Мијушковић
Политика, број 35441 9. јул 2012.