Порекло и повест двоглавог орла губe се у дубинама немих миленијума,а ни познати писани извори из средњег века нам у потпуности не откривају најинтригантније етапе у развоју тог општепознатог симбола.
Двоглави орао се јавља у државној и породичној хералдици многих земаља и народа али ни до дан данас не постоји јединствена и општеприхваћена теорија о његовој тако широкој распрострањености у европској симболици.
Извори о развоју двоглавог орла до оваквог каквог га знамо данас и каквог смо навикли да видимо у повесним грбовима Московског Царства,Руске Империје те у савременим грбовима Руске Федерације,Србије и низа других држава,сежу чак до културе неолита.
Древни мит о космичком јајету,које је поделом на две једнаке половине;земаљску и небеску, означило и сам почетак стварања света,сведочи нам о човечијем разумевању двојности и дуализма света који га окружује-света једног али састављеног из многих супротности.
Због тога,између осталих симбола неолитског порекла,а који осликавају схватање живота и изражавају митолошку свест наших далеких предака,сликовни приказ јединства и борбе двеју супротности заузима важно место.
Како сматрају многи научници,еволуција предисторијске симболике се кретала од знака ка слици и због тога двоглавог орла можемо сматрати,у уметничком смислу последњом и најкаракеристичнијом етапом у развоју двојних (близанчаних) симбола,који су се најзад потпуно оформили у митологији древних Индоевропејаца.
Резултат дугог процеса расељавања тих бројних племена по просторима Евроазије је њихова неизбежна подела на неколико ентокултурних група: Индоаријеваца, Иранаца, Хетита, Келта и Словена, Германа и Литванаца, Грка, Фригијаца и других.
Језици тих етнокултурних група су се времаном све више разликовали једни од других,митови и религиозне представе су стицали све веће особитости,али сећања на некада јединствене постулате схватања света су остала да живе.
Не без разлога,сећања на заједничке догађаје и хероје из предисторијског времена су се сачувала у „Велесовим Књигама“ жречева Древне Руси,у скандинавским сагама,у „Авести“ древних Иранаца те у Ригведи-староиндијским светим стиховима.
У том смислу и корене многих исландских,руских и грчких речи можемо пратити до санскрита.
Тако и близаначки пар (пар близанаца) или схватање двојности,протежући се кроз неколико миленијума остао је постојан митолошки мотив,произавши из веровања многих народа.
Како се може закључити из новијих истраживања широка распрострањеност тог веровања може се дефинисати и карактеристикама климе Земље.
У индоевропским језицима најстарије су речи које означавају топло и хладно време у години.Те речи су се појавиле много раније него ли саме речи које обележавају годину и годишња доба.
Још су и стари земљорадници из епохе бронзе означавали ту двојност годишњег циклуса симболом два сунца (летњег и зимског),а декоративни мотив у виду две соларне розете или Крста био је широко распрострањен у време Антике и Средњег века (Голан 1994. стране 132 до 135).
Нераздељивост две супротстављене половине годишњег циклуса још више је изражена у симболици две контра окренуте главе јединственог митолошког бића-звери или птице која следи путању сунчевог диска.
Соларни симболи близанаштва
1)Полуострво Јитланд,епоха бронзе
2)Средње подунавље,прва половина 1. миленијума пре Христа
3)Херсон
4)Иран 5 век пре Христа
5)Русија детаљ са разбоја,18. век
Наслеђа општег идоевропског култа близанаца се јасно могу уочити и у митологијама древне Индије и Грчке.У Индију су се они називали Ашвини (Божански близанци,“настали од коња“) а у Грчкој су то били Диоскури (близанци Кастор и Полидеук),“господари белих коња“ и синови Зевса.
Браћа плове по небу изнад целог света у златним кочијама у које су упрегнути крилати коњи или птице;орлови,лабудови или соколови.Они за ноћ прођу сву Васељену и гоне таму.Браћа,иако су близанци,рођени су посебно.Један је син ноћи, други је син светла (код Ашвина), један је смртан, други је бесмртан (код Диоскура). Због тога се они и смењују на небу, у сазвежђу Близанаца у виду јутарње и вечерње звезде. (Голан 1994,стр.135)
Као што се може уочити, порекло имена староиндијских и старогрчких близанаца је тесно везано са коњима којима су у далекој прошлости приписиване митолошке особине двојног постојања.
Насељеници степа око Каспијског језера су коње почели да припитомљавају на крају 4. миленијума пре Христа.Први узгајивачи коња били су носиоци,како је археолози називају,древне „јамне културе“ и управо са њима директно се повезује настанак Индоевропљана.
Обожавање коња,као основна појава у митологији Индоевропљана,рађа се између 2. и 3. миленијума пре Христа.На жалост,садржај тих првих култова нам је остао непознат,а већ староруски и старогрчки митови повезују коња и са небеским и са подземним светом.Дању,коњ преноси сунце преко неба,а ноћу,кроз подземље враћа га на место свитања (Голан 1994 стране 48 до 51).
Из прасловенских старина у руску митологију ушао је мит о Купали.(индоевропски корен речи „куп“ означава „горућег од страсти“-сл.Купидону).У основи мита лежи прича о родоскрвном браку међу близанцима-братом и сестром,које у народним обредима поистовећују са жуто-љубичастим цветом уродице (Melampyrum nemorosum).Сама инцестна садржина објашњава се као драматична повезаност поларних супротности:небеско земаљско,ватра-вода(Купала,купање),живот-смрт (Марја или Морена,старословенска богиња смрти)
Богиња са птицама,део пешкира.
Архангелогородскаја губернија,средина 19. века
На многим народним везовима Руског севера (1),над фигурама које отелотворавају брата и сестру у њиховом,васељенском,космичком значењу,можемо приметити две супротно окренуте свастике-летњу и зимску.То је дреноаријевски символ птице-сунца (сагласно са једном од научних претпоставки,санскритска реч „свастика“ је састављена из два дела:“СУ“ староиндијско име сунчеве птице и „АСТИКА“ дволико божанство топлог и хладног дела у години)(Голан 1994,страна 122).
Семантички близак тој символичкој композицији је и друга личност руског народног стваралаштва –богиња (одјек Велике Небеске богиње из доба неолита) са паром птица у рукама,а често и са пратњом истих.
Није ни мало случајно што нам народни везови са Руског севера служе као извори сазнања о старословенским,а шта више,и архаичним зонама индоевропске митологије.
Први је те споменике народне уметности научно употребио угледни уметнички критичар Владимир Васиљевич Стасов.
Треба напоменути да је Стасов први од научника изложио своју мисао да је двоглави орао у руском народном стваралаштву много старији од свог хералдичког брата.По његовом убеђењу двоглава птица се у руској орнаментици среће „много пре успостављања царскога уређења и прихватања двоглавог орла“ (Стасов,1872, страна 8 ) .
У другој половини 20. века руски етнографи,историчари уметности и историчари на челу са академиком Борисом Александровичем Рибаковим уверили су се о необичној дубини повесног сећања које лежи у основи културне традиције житеља Руског севера.
Они су доказали потпуни узајамно-последични однос измећу симбола који су сачувани на везовима и на митлошко-религиозним сликовним представама древних Русича.
Архаична двоглава божанства
1.Двоглаво божанство Музеј анадолских цивилизација Анкара (фото аутора)
2. 3. 4. и 5. Двоглаве и парне богиње енеолитски период
6. Богиња Рожаница северноруски народни вез
7. Парне богиње Рожанице-стара средњевековна скулптура (по Б.А. Рибакову)
Идеја близанаштва у смислу „дневног“ и „ноћног“ сунца у германским,литванским а посебно у руским декоративним рукотворинама се неретко приказивала са двема коњским главама или фигуром двоглавог коња.Та соларна симболика је своју најширу употребу пронашла у изградњи кућа где се парне коњске главе употребљавају као украс на слемену двоводних кровова.
И до данашњег дана назив „кaњок“ (коњић) за врх крова наставио је да живи у руском језику.
Парни коњи су образовали у руској народној орнаментици комбиновану фиргуру соларне барке која је била отелотворење митолошке представе близаначног пара .
При томе,симболика се односила управо на парне коњске главе док се небески коњаник налазиo у центру композиције.
У запањујућој сличности старорускох и античких представа о соларном пару можемо се лако уверити,упоредивши везене народне рукотворине са минијатурама из Кијевског Псалтира који је био под очигледним утицајем Византије.
Пар коња у руској народној и црквеној уметности
1.„Кањок“ на крову колибе Архангелгородскаја губернија 19. век
2. и 3. Сунце и месец.Минијатуре из Кијевскиг псалтира 1397.
4. Вез са Руског севера (по Б.А. Рибакову)
Митове о коњима блазанцима који језде над светом савремена наука смешта у епоху ране земљорадње (од 5. до 2. миленијума пре Христа).У тим хронолошким оквирима забележена је и појава древних изображења парних птица,која као деца своје мајке,двголаве богиње-птице овладавају суштином њене двојности.
Као потврда овоме може да послужи мотив тих истих везова са Руског севера где је двоглава птица често повезана са женском фигуром.
Понекада је чак и сама фигура имала две птичје главе што се преклапало са другом древном традицијом-придавањем магичних својстава двоглавој амајлији –коњићу.У архаичној симболици птица,као и коњ су означавали земаљску светлост, а њихову двоглавост треба схватити као отелотворење двоједног летњег и зимског сунца.Рукотворине предмонголске Руси обилују изображењима двојних коња или патака,легендарних Демијурга-стваралаца света по староруској и финској митологији.
Двоглави коњ. Руско народно уметничко стваралаштво 1970. године
Сакралне представе патке појавилe су се на територији нижих делова Руског севера још у епохи неолита што потврђује пра-природа митова о патки-демијургу.Међу финско-угарским племенима биле су ширко распрострањене шупље,у виду привезака, металне фигуре тих птица које су ударајући једна о другу стварале звук,а њихово култно значење сеже између 3. и 2. миленијума пре Христа.На обалама Ладошког језера где се догодио први сусрет иљменских Словена са угро-финским староседеоцима оформио се посебан тип сличних фигура.
Археолошка налазишта у Великом Новгороду и земљама око њега уверавају нас у синтезу старих веровања Угро-финаца,Словена и Руси,а патка-тотем с шаманским привесцима је добила индоевропско двоглавље, поставши јако изражен вишезначни симбол.
Соларни коњ са „звучним“ привесцима-амулетима
1.Филигрански коњи-јелени Мариjаца (Черемиса), од 9. до 11. века
2. и 3. Привесци-амајлије у виду парних коња.Басен реке Каме 12 век
4. Шупљи коњ привезак. Новгород 13. -14. век
5. Ливени месингани привезак. Новгород 13. век
Географија археолошких налазишта двогалвих симбола нам сведочи пре о широко распрострањеном обожавању култа близанаца од стране Индоевропејаца ,него о постојању засебних центара простирања овог култа.
Древна изображења двоглаве птице,у којима се већ појављује и орао,налазе се у Малој Азији,а потичу из 2. миленијума пре Христа.На ободима града Хатусa,главном граду државе Хетита,налазе се два светилишта.На турском они носе називе Јазиликаја (“стена са натписима”), и Алаџа Хејук.
Камено светилиште које ближе граду основао је цар Хатушили III и то у виду царске гробнице.Тамо се на усправним зидовима уске,изломљене,пећине налазе на десетине урезаних рељефа који приказују хетитске богове и световне владаре.На једном од рељефа је приказана задивљујућа процесија на чијем челу је богиња сунца Хебату која стоји на лаву.Иза ње је громовник Тешуб који стоји на пантеру,у друштву са царем Хатушилиjем III и његовим сином Тутхалијом IV који се налазе на двоглавом орлу.
Процесија богова и царева на рељефу у светилишту Хетита. (Фотографија: А. Г. Силаев).
У научној литератури се укоренило мишљење да су управо Хетити придали двоглавом орлу статус царског симбола.Вероватно је да је само мали број стручњака који подржавају ову теорију имало могућност непосредног сусрета са хетитским рељефима,на коме су природна и фантастична бића и птице служили као јединствена постоља богопоштованих личности,a царско достојанство приказано личним грбовима световних владара урезаних на камену одмах до њихових високих капа.
Поред тога што типологија хетитских грбова заслужује посебно разматрање овде ћемо обратити пажњу на само једну загонетну повесну подударност: док су код Хетита на двоглавом орлу стајали само њихови идолизирани цареви ,у Источно Ромејском царству су га газили сви од реда. У то ћемо се касније уверити и сами.
Цар Хутушили III у загрљају врховног божанства Хетита.
На Европском континенту древна изображења двоглаве птице пронађене су у Горњем поволжју ( Спицин , 1902.). Можемо само да нагађамо ко је донео ово ливено изображење птице-човека које је датирано у 1. миленијум пре Христа у дивље шуме Средњеруске висоравни , које у то време нису биле настањене словенским народима? Да ли је можда у неким,нама непознатим,племенима у то време постојао култ птице-човека , чија је двојна природа била симболизована двоглавом птицом са приказом људског обличја на себи или је то оригинална религиозна спознаја о људској души способној да лети као птица , које смо сретали у списима првих Очева Цркве? Ми још не знамо одговоре на та питања.
Двоглаву фигурицу птице-човека , пронађену на североистоку Русије , сличну по композицији и исто тако тајанствену ,научници условно датирају на почетак Наше ере и приписују такозваном „Пермском животињском стилу“. За разлику од поволжских проналазака она поседује пар не орлових , већ пачјих глава , а уместо фигуре човека на грудима измаштане птице само је људски лик. Сви остали, најстарији, симболи двоглавих птица ,без обзира на широку област њихових налазишта, у принципу су појединачни и припадају епохи Средњег века.
Архаичне слике двоглавих птица.
1.Слика двоглавог орла ислкесана у камену у светилишту Алаџа Хејук , 2. миленијум пре Христа
2. Ливена слика птице-човека , Горње поволжје , 1. миленијум пре Христа
3. Ливена слика птице-човека , “Пермски животињски стил” , 1. миленијум пре Христа
Прва изображења двоглаве птице из раног средњег века појавилa су се у Малој Азији на граници између 10. и 11. века.На византијском брокату извезена птица са две главе држи у канџама два лава (као на рељефу у Алаџа Хејуку), што нам дозвољава да у њој видимо наследницу како хетитске тако и ахаменидске традиције 4. века пре Христа. Баш у таквом својству – држећи у канџама зеца , змију или човека – у оквирима традиције, заједничке за све иранојезичке народе, сликан је и митски гавран (соко) Варагн.Треба уочити да двоглавог византијског орла из 10. и 11. века и сасанидског Варагна прати иста група животиња које су насликане заједно са њима. Једино шта разликује орла од Варагна јесте двострука глава , која је постала сликарска норма за муслимански Исток од 10. до 13. века.
Наследник идеје Варагна-хранитеља (чувара), двоструки или двоглави византијски орао, све до 13. века појављивао се на брокату и каменим олтарским преградама у црквама само у друштву других,раније много пута поновљених животиња-чувара.Слике саме,без пратилаца двоглаве птице у периоду од 10. до почетка 13. века, до сада нису пронађене у Малој Азији што отежава одређивање датума појавливања таквог амблема у Византији.
Источно-Ромејска империја простирала се на много већој површини него што је то Мала Азија , а укључивала је Сирију и Свету Земљу , Балкан , Апенинско полуострво , Грчки архипелаг и цео низ других земаља. На једном од Кикладских острва сачуван је храм сазидан средином 6.века,значи након константинопољске Свете Софије,а који је најстарији православни храм у данашњој Грчкој. Могуће је да баш тај храм крије одговор на питање о времену појавливања двоглавог орла у својству амблема,који је прешао касније у савремену симболику Грчке православне цркве,али том питању вратићемо се мало касније.
Двоглави орлови Закавказја и Предње Азије.
1. Орнаментални мотив на тканини .Сванетија , 10-13 век.
2 Камени рељеф. Јерменија, 13 век .
3. Слика на византијском брокату , око 1000. године
4. Двоглава Гаруда, живопис пећинског храма у Турхану 10- 13. век .
5. Камени рељеф из Марковог манастира , Србија , 13.век.
Као једно од могућих објашњења зашто је муслиманска култура прихватила индоевропско двоглавље може да послужи обичај средњевековних номадских ратника да приказују на својим заставама симболе поражених непријатеља. Тако су се на заставама Турака Селџука шепурили аждаја, лав и двоглави орао као знак победе над Кинезима , Персијанцима и Византијцима.Јако је карактеристично то да тај низ симбола представљају пре духовне него државне амблеме.Према томе , сам двоглави орао већ у 12. и 13. веку био је знак којим су Селџуци оличавали «неверну» Византију.
Ослабљена империја православних Ромеја није могла више да се супротставља притиску ратоборних Селџука и губила је своје провинције једну за другом.Тако је пала и Кападокија – дивна земља подземних градова и стотина пећинских манастира и храмова , домовина великих Кесаријских светитеља: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова.Чак и данас нико се не прихвата задатка да поброји светиње које су Турци оскрнавили.Нажалост,време је немилосрдно и уништава остатке цркава и келија исклесаних рукама грчких , сиријских и египатских монаха на меком и растреситом вулканском земљишту (туфу) Кападокије.
Султан Аладин Кејкубат, који је ујединио Селџуке,изградио је на темељима Кесарије (римске Цезарије),моћну тврђаву која је сачувана и данас , а у околини града подигао је гранитни маузолеј покривен изрезбареним каменом где се чувају посмртни остаци његове кћери ,а који је због своје префињене форме назван «окретним». За нас најзанимљивији детаљ ове грађевине је од камена исклесани двоглави орао , који је приказан у лету изнад стилизоване палме у чијем подножју је пар светих животиња.Да ли је могуће да је то још једна позајмица од индоевропских традиција?
Селџучке плочице са сликама двоглавог орла. Музеј селџучке керамике,град Коња,Турска (фотографија: А. Г. Силаев)
Много приметнија појава је ширење двоглавог орла у разним државама Западне Европе што се објашњава учешћем много феудалаца и њихових вазала у Крсташким ратовима. Општи хронолошки оквири прихватања тог симбола од стране Селџука и витезова Крсташа сведоче о једном извору ,а који је могао да се налази само у Византији.Предметом позајмљивања се јасно јавља приказ птице који су Ромеји свуда користили али у смислу амблема,а не у виду много пута виђеног орнаменталног мотива.Не можемо а да се не запитамо где се скрива тај извор који је напојио симболику много различитих,по вери и језику народа,тим једним знаком?
Држава Селџука је у 13. веку преживелa своје Златно доба,а уништенa је од стране Монгола,који су,ма како то парадоксално звучало,дошли у Малу Азију како би се нашли на помоћи католичким Крсташима.Ускоро ће Кападокијом и другим крајевима који су некада били провинције Источно- Ромејског царства завладати Турци Османлије.Временом,они ће освојити не само сву Малу Азију,већ и делове Европе и средоземну обалу Африке.Иако су били равнодушни према симболици двоглавог орла ипак су сачували његова изображења на споменицима селџучке архитетктуре.Захваљујући томе,двоглавог орла срећемо и на другим местима,а не само у Кападокији.
За нас је још тајна да ли је тај кратковремени контакт Монгола са Селџуцима могао да буде разлог појаве кованог новца са двоглавим орлом у Златној Хорди или корени те појаве залазе у другу историјску област.
Сигурно је само једно- Древна Рус није имала потребе да позајмљује тај симбол од било кога,јер се се двоглави орао појавио први пут на њеном простору и то не као митолошко-религиозни амблем већ као чисто хералдички знак Предводника Дружине (2).
Јединачна изображења двоглаве птице у раном средњем веку откривена су,не како се до сада мислило,у Малој Азији већ у уметности Дружина балтичког подрегиона.Они сведоче о обичајима приношења жртава предхришћанским божанствима птице (врана или петао) из 9. – 10. века,а са чим је завршена последња фаза тих култних радњи.Основу тих радњи је представљало причвршћивање птице рашрених крила за стуб или зид светилишта.Глава птице је том приликом расецана уздуж,од врха кљуна до корена врата и то једним ударцем ножа.
Остаје да нагађамо због којих тачно религиозних ставова је долазило до таквог цепања главе жртвене птице али, било како било, чињеница је да је такав симбол касније признат као симбол кнежевске власти.
Најранији предмет те серије датиран је између 950. и 1000. године нађен је у гнездовским курганима (гробним хумкама) код Смоленска и имао је северно или источно европско порекло.У питању је привезак са стилизованим приказом двоглаве птице са раширеним крилима који је био део већег блага пронађеног 1867. године.
Чак и када би откриће таквог привеска назвали случајним, не можемо да занемаримо извесне законитости у појављивању сличних символа у придњепровским и иљменским деловима Древне Руси.
Симболички прикази двоглаве птице у древноруској уметности
1. Привезак из блага откривеног 1867. године у Гнездову 950.-1000.године ,Смоленска област
2. Прикази на привесцима из Киева и Белгорода 10. век
3. Украсни штитник врха ножнице мача,насеље Куртик,око 950. године Вологодскаја Област
4. Украсна прибадача из Неревског налазишта 13. век Новгород Велики
5. Коштани привезак, 14 век Новгород Велики
Првобитно Гнездово је било велики многоетнички трговински центар који је повезивао Прибалтик и Дњепровску Рус и где се завршавао древни пут малим речицама из Западне Двине (Њемена) у Дњепар.Гнездово се састојало из древне градске насеобине, из насељених тачака изван града као и из највеће на свету курганске некрополе.Ископавања која се у Гнездову врше већ више од 100 година су показала да је порекло сахрањених чисто словенско.Проценат сахрањених Скандинаваца и Балта сразмерно је мали,при чему су кургани над њима почели да се насипају на самом крају 10. века,то јест столеће након наводног „позива Варјазима“.Та чињеница доказује потпуну неверодостојност „норманске теорије“ и тако искључује улогу скандинаваца у формирању древне руске државе.
Данас је тешко говорити о томе да ли је обичај уздужног сечења главе жртвеној птици потекао од архаичне традиције божанственог двоглавља или је имао сопствене аутохтоне корене.Независно од околности у којима је настао,облик двоглавог орла није претпео неке принципијелне измене али је добио ново значење.Постао је наследни знак високог порекла али још није постао грб конкретног књажевског или импереторског рода.У Древној Руси као и у Византији,где је двоглави орао могао доспети заједно са најамничком варјашком Дружином,остао је више као декоративни мотив него као самостални световни знак.
Двоглави орао на одеждама древноруске и византијске аристократије
1. Борис и Гљеб. Фреска из цркве Спаса Преображенија у Коваљеву 1380 година,Новгород Велики,Копија Л.А. Дурнова из 1918. године
2.Ктитор Јован. Део византијске иконе „Христос Пантократор“ из колекције Руског државног музеја 1363. година
Као и на хетитским рељефима из 2 миленијума пре Христа тако и на средњевековним византијским изображењима двоглави орао је оличавао високо порекло посвећених му личности али не и њихове личне особине..Због тога се код Хетита оформио систем царских грбова,а сваки од императора Византије се служио посебним монограмом.
Широка примена монограма се није огледала само у византијској сфрагистици већ и кроз уметничке украсе многих архитектонских споменика.
За време свог хиљадугодишњег постојања монограми василевса су се традиционално састојали од иницијала уписаних у кружницу које су чинили лично име порфироносца као име династије којој је припадао.
Само су последњи импретори из династије Палеолога почели да постављају поменути медаљон-монограм на прса двоглавом орлу али то га још увек није начинило византијским грбом.
Знак Рода Палеолога. Књижна минијатура (по В.И. Лавренову)
На питање о томе како је морао изгледати византијски императорски,то јест државни грб одговор нам може дати само сфрагистика,јер не постоји објективнији показатељ његовог постојања и изгледа од континуираног појављивања одређеног амблема на печатима императора.Таквог појављивања није било јер су то били једноставно печати одређених монарха, а не империје као такве.Управо са том чињеницом не желе да се помире они који и до дан данас тврде да је Древна Рус систематски позајмљивала од других своје вековне симболе
Рекло би се да је то питање потпуно појаснио још пре сто година Н.П. Лихачев који је написао:
„Ако буде доказан став да Византија (као и Римска империја) није знала за државни печат те да на печате императора није смештала хералдичког орла,постаће очевидно да Московска држава није могла да зајми од Византије оно што она није ни имала!“(Лихачев 1911 страна 1).
Много пре краја 15. века,када се двоглави орао појавио на печату Господара московског и све Руси Ивана Трећег,његова изображења су преузели Селџуци,а уз све то,након освајања православног Константинопоља,на почетку тог истог 13.века од стране „Христољубивих“ Крсташа почели су активно да га позајмљују и припадници западноевропског витештва.
У чему је овде ствар???
Можда је амблем у виду двоглавог орла до тог времена већ постојао?
Докази о томе леже нам дословце пред ногама.На једном од грчких острва-Паросу које заједно са Миконосом,Делосом,Санторинијем и још неколико других чини Кикладски архипелаг,сачувао се чудесни храм Пресвете Богородице.Њени главни мајстори-градитељи били су ученици Амфилија из Трала и Исидора из Милета,мајстора који су саградили константинопољску Свету Софију.По архитектонској традицији тог времена једноставност и грубост вањског облика саборнога храмa представљала је оштар контраст пластичном и декоративном богатству његовог унутрашњег пространства.
Без обзира на скромније размере и одсуство „лебдеће у ваздуху“ централне куполе,храм Богородице није ништа инфериорнији у односу на Свету Софију што се тиче оригиналности коструционих решења,те задивљује хармонијом црквених лађа разних висина ,хора и аркада које их деле,што данашње архитекте називају „игром простора“.
Велелепност тог храма родила и једну легенду;након што је видео дело свога ученика,једног од градитеља Свете Софије обузела је горка завист.На превару је намамио ученика који га је толико надмашио на крај скеле и гурнуо га у море.Умирући је ипак успео у последњем тренутку да ухвати свог убицу за ноге и тако су обојица завршила на дну мора.
Хтели не хтели, ми верујемо у ту легенду,а храм је пун и других тајни но нема никог , ко би могао да нам одговори на сва питања која нас занимају.
Храм Богородице са крстионицом на острву Парос ,средина 6.века (фотографија: А. Г. Силаев)
На поду,у центру храма,тачно под куполом са које на срушени свет гледа Спаситељ Сведржитељ,постављена је мермерна плоча са изрезбареним изображењем двоглавог орла.Може се приметити да је у древности ову плочу окруживао читав низ бордурних плоча са урезаним орнаментима.На жалост приликом неколко реконструкција пода храма остале плоче су исчезле и само је једна од њих, случајно се нашавши поред, остала читава.Да ли је сачувани орао заменио још древнијег или је пред нама првобитни средњевековни симбол византијске „хармоније сфера“’-јединство василевса и патријарха,императорске и црквене власти у њиховом пролазном овоземаљском служењу Свевишњем?Чак и ако у историји Византије није била створена таква идила, она је ипак ту пред нама као овај савршени симбол јединства.
Ово изоловано откриће није у могућности да нам појасни да ли тај симбол који се тако понизно налази под ногама верника у цркви,представља знак пролазности земаљске славе или је такав положај те плоче на којој је тај духовни амблем.Управо се духовна симболика може указати на местима на која испразна световна власт никада не би поставила своја државна знамења,а којих,што смо већ утврдили,није ни било.Након свега,испразност земаљског постојања схватили су још раније и духовни предсвештеници хришћанства;пророци цар Еклесиаст и псалмопевац Давид и те заповеди су у Византији биле познате сваком просвећеном и верујућем човеку.
Споменици Кападокије непристрасно сведоче о традицији да се монаси сахрањују не само у поду пећина-храмова већ и у поду својих ћелија тако да нема потребе да улазимо дубље у Богословље и повест монаштва.За цео век занемаривања и скрнављења православних светиња од стране муслимана, надгробне плоче су нестале,а прах упокојених пустињака је развејао ветар,тако да само један број плитких гробова у вулканском туфу чува сећање на древне обичаје.
Камена црква са са отвореним гробовима у поду. Кападокија,Турска (фотографија: А. Г. Силаев)
Иронично се можемо запитати ;није ли та храбра и истинољубива симболика хришћанске понизности усвојена и од стране Западног витештва током 4. крсташког похода када су своје мачеве одвратили од мухамеданаца и уперили их против свог савезника-ослабљене али још увек богате Византије? Колико је културних достигнућа прихватила похлепна и огрезла у незнању „крстоносна“ Западна Европа из својих додира са Арапима и православним Ромејима који су увек били поносни на удогодан живот и просвећеност своје древне државе?Било како,било,обичај да се преминули сахрањују у подове храмова и да се та гробна места покривају плочама са изрезбареним епитафима чврсто се укоренио и у традицији Западних витезова,а најбољи пример за такво нешто је катедрала Светог Јована на Малти.
Изрезбарене плоче на поду храма Богородице на острву Парос (фотографија: А. Г. Силаев)
Данас је чак и немогуће судити о томе да ли је плоча са двоглавим орлом украшавала под константинопољске Свете Софије.Варварска пљачка те светиње 1204. године од стране „Христољубивих“ витезова може се упоредити још само са њиховим цинизмом.
Посадивши на олтар,где се врши Божја служба и где се чува крв и тело Христово,голу блудницу,Италијани и Французи су изгулили позлаћене и посребрене делове двери, разбијали су о зидове драгоцене стаклене мозаике како би сакупили чисто злато које је служило као везиво између стакала који чине мозаике.
Храм су оставили без непроценљивих икона,златних и сребрних свећњака,многопоштованих моштију древних хришћанских Светитеља,које су Крстоносци испочетка уништавали,да би касније почели да их продају по западноевропским градовима,прибављајући тако себи корист.
Било како било,нема основа за претпоставку да се двоглави орао раније појавио у калдермисаном поду прастарих православних храмова јер у времену од 6. до 10. века његово присутство у византијској култури уопште није забележено.
У распрострањеност такве црквене традиције можемо се уверити,сем на Паросу,и на периферији главног града острва Парикија где се сачувао мали касно -средњевековни храм који се према традицији архитектуре грчких острва налази под кружним сводом.У храму налазимо плочу украшену двоглавим орлом који је изрезбарен на њој.У тој малој светињи нема куполе,али се јавља иста невидљива вертикала- на живопису свода цркве Пантократор се налази тачно над плочом са орлом.
Храм из касног средњег века на острву Парос и плоча на поду са резбаријом (фотографија: А. Г. Силаев)
Многе странице последњих подглавља историје Византије су повезане са Крстоносцима,но ми ћемо отворити једну која нас изнова враћа на древну Русију.
На Пелопонезу,који је у првој половини 13.века ушао у састав Атинског војводства основаног од стране Крсташа,моћни витез Гијом де Вилардуен је 1249. године саградио своју тврђаву.Она се налазила на врху планине Мизитра на неколико километара од главног града древне Спарте.Грчки топоним је,под утицајем француског кезика претрпео измену и добио је име Мистра са акцентом на последњем слогу.
Павши у византијско заробљеништво,чија територија је после 1204. године била смањена на размеру Никејске империје на јужној обали Црног мора,витез Гијом је био приморан да у име откупа врати све своје поседе на полуострву,а међу њима и Мистру.Под зидинама те француске тврђаве,на благој падини планине,никао је византијски град,где су се касније родили последњи имератор из династије Палеолога и његова братаница,Софија-будућа велика кнегиња све Русије.
Мистра је много надживела империју оставши типично византијски град све до краја 17. века.На територији града,блиски судеди били су дворац Морејских деспота, црквено имање Митрополије,неколико манастира и парохијских храмова те домови становника и радње трговаца и занатлија.Данас се град исто сматра живим,а,на жалост,његове малобројне становнике чине само неколико монахиња из једног чудом сачуваног манастира и свештенство Митрополије.
Средњевековно црквено имање морејских митрополита (фотографија: А. Г. Силаев)
На уласку у митрополитско црквено имање срећемо се са белом мермерном плочом која је уграђена у камену ограду.На плочи је изрезбарени двоглави орао и пратећи текст на грчком.Не јавља ли се та плоча као још један од доказа да је мотив којим се овде бавимо припадао црквеном свету?Чак је и под крилом орла изображен путир који не може бити ништа друго до симбол Свете Тајне Причешћа.
У саборном храму нас чека и већ виђен вертикални однос између живописа унутрашње стране куполе и рељефног двоглавог орла на поду,а чије су главе окренуте ка олтару.Несумњива припадност двоглавог орла аутокефалној Грчкој православној цркви истиче се и свуда у савременој Грчкој држави.Захваљујући посебним односима цркве и државе (Зборник „Помесне православне цркве“,странице од 424. до 341.) на сваком храму вију се две заставе;бело-плава,државна и златна са црним двоглавим орлом-црквена.Хтели-не хтели поставља нам се питање;чија се таква застава појавила раније?
Руска императорска или грчка црквена?
Када видимо тужну слику рушевина дворца Морејских деспота где је расла и била одгајана будућа жена Ивана Трећег. ,не можемо се надати да употпунимо наше знање о улози двоглавог орла у животу и симболици последњих Палеолога.Рељефи црквеног имања Митрополије који су окруживали Софију у детињству су се сачували и они нам дозвољавају да се сагледамо проблем усвајања византијске симболике и московског двора са једно доста неочекиване тачке гледишта. Додуше,неочекиване само за оне који искључују духовни аспект историје од свих других страна њеног проучавања.
Двоглави орлови на зиду црквеног имања и на поду саборног храма морејске митрополије (фотографија: А. Г. Силаев)
Сва несрећа свих совјетских и постсовјетских изучавалаца тог питања лежи у томе што су,без обзира на своју „интелектуалност“, остајали заклети атеисти,неспособни да продру у религиозно сазнање људи из далеке прошлости.Само разматрање мотивације понашања средњевековних московита није могуће са уских позиција савременог политичког рационализма јер тако узевши никада не можемо да изложимо описане историјске догађаје у целости.Писати истину о православљу,а не бити православан је немогуће.Издавачи тих дела су из наведених разлога и доделили двоглавом орлу сумњиву улогу византијског императорског амблема,кога су позајмили московски владаоци како би свом кнежевству дали већи сјај и политичку тежину.
Каквог је заиста орла донела своме мужу ова грчка племкиња,која се игром судбине претворила у морејску избеглицу без земље?Само онаквог каквог је она знала од детињства-древни црквени амблем, који је у себи садржавао и некадашњу величину „хармоније сфера“ и горчину нестајања православне империје заједно са њеном последњом династијом.Донела је само овако описаног орла јер просто никакав други није ни постојао.
Улазак двоглавог орла у хералдику родовског племства у 12. и 13. веку не можемо да везујемо и упоређујемо са његовим коришћењем на руском државном амблему и то из два разлога;у Русији тога доба није био познат појам сједињавања грбова-када се грбу мужа владара присаједињује породично-територијални грб супруге-владарке,а друго,поменутих грбова није ни било тако да није ничега за сједињавање.
Са кавим орлом је могао да буде упознат сам Иван Трећи?
Могуће да му је био познат народни мотив двоглаве птице са вероватним староверним садржајем али он није одговарао његовом статусу православног владара.Са много мањом вероватноћом Велики Кнез је могао знати предања о двоглавом симболу предводника древних Дружина али ни на новцу ни на печатима древноруских кнезова,а почевши од Рјурика,такав симбол се не налази.
Господару све Русије свакако није пристајало да личи на „Христољубиве“ грофове и бароне који су у своје грбове укључивали двоглавог орла у знак на своје учешће у Крсташким походима где су некада наступали као савезници,а потом и као пљачкаши Византије тако да ћемо и ову вероватноћу искључити.
Не може бити ни речи о појави двоглавог орла у симболици кнежева Московских у својству знака територијалне претензије које су проистекле из митског византијског наслеђа Софије Палеолог.Чак је и да би својој титули додао „(господар)…и целе Русије“ Иван Трећи је морао да поведе рат против Велике кнежевине Литваније.Зар је могла млада Московска кнежевина,која је тада била заузета искључиво сабирањем руских земаља да крене на чудовишно огромну муслиманску империју без обзира на то што је она погазила православни крст Свете Софије?То чак није успело ни победоносној армији генерала Скобељева која је у другој половини 19. века стала на само 50 км од Стамбола!
Лице и наличје печата Ивана Трећег ,1497.
Након турске окупације православних земаља у Малој Азији и Балкану једино је Русија остала упориште истинске апостолске цркве и њена једина војно-политичка и економска подршка.Управо на њене просторе се фактички преместио центар Васељенског православља, иако се чак и данас у похвланим песмама византијског канона име цариградског патријарха помиње прво.
Дакле,управо је таквог орла укључио у руску државну символику мудри владар Иван Васиљевич Трећи.-византијски црквени аблем Васељенског православља јер је и сам Господ дао Русији у задатак историјску мисију спасења своје цркве и свих православних народа који су пали под муслимански јарам.Управо је то оно што је остало у наслеђе руском господару без обзира на садржај путних сандука које је са собом донела његова морејска невеста.
Као потврда реченом служи нам и сам печат Великог Књаза. На њему је двоглави орао одвојен од родовног амблема Великих Кнежева Московских и постављен је на обратној страни печата.Обе главе орла,као и на рељефима Мистре,окруњене су малим једноставним крунама отвореног типа али између глава још нема крста као и треће велике круне,који се јављају већ на царским печатима. Руска црква је у то време била изолован организам од световне власти, и још није потпуно пала под утицај самодржавља.
За време великог Кнеза и господара све Русије Василија Трећег ,сина Ивана Трећег настале су идеолошке основе сједињења два симбола-световног и духовног у јединствени грб руских самодржаца.У писмима самом Књазу и његовим војводама псковски калуђер Филотије је на основу националног тумачења старозаветих књига Данила и Езре формирао религиозно-политички концепт „Москва-Трећи Рим“. “Яко вся христианская царства приидоша в конець и снидошася во едино царство нашего государя, по пророчьским книгам, то есть Ромейское царство. Два убо Рима падоша, а третий стоит, а четвертому не быти.” (Сва хришћанска царства су се сјединила у једно царство нашега господара,то јест,по пророчким књигама у Ромејско царство.Два су Рима пала,трећи стоји а четвртог неће ни бити). Идеологија Москве као трећег Рима , добила је свој одраз не само у спољно-политичкој делатности Русије 16. века већ и као последицу,у титулисању и симболици руских самодржаца.
Током владавине унука Ивана Трећег,првог руског цара Ивана Васиљевича Четвртог-Грозног,у државној симболици Русије налазимо већ све њене основне компоненте.Овални штит са династичким амблемом Великих Књажева Московских заузео је своје достојно место ма прсима двоглавога орла,давши тој сложеној фигури дубоко лично значење.Као што Богомладенац на грудима Богородице Оранте оличава њену суштину Богородитеља,тако је и Московски грб који је присаједињен симболу Васељенског православља обзнанио свету о истинском задатку Русије.
1. Део иконе „Велика Панагија“ Јарослављ,почетак 13. века
2. Лице печата Ивана Васиљевича-Грозног
Изгледа да се данашње општеприхватљиво хералдичко средство постављања мањег амблема на централно место веће фигуре појавило као буквално графичко оличење религиозно-философског модела „Москва-Трећи Рим“,при чему се композитна и смислена основа такве примене црпла из иконопсанија 16. века,а не из хералдичких приручника који су били непознати у то време (Силаев,2002. странице од 107. до 111.). Двоглави орао,познат у Русији од древности најзад је добио јако изражен национални призвук захваљујући томе што је од Византије примио прастари религиозни садржај.
Без обзира колико је знаменит и славан хералдички орао његов митолошки праузорак није исчезао из руског народног живота.До краја 19. века остао је као свечани мотив на везовима северноруских сељака,а још се под Иваном Грозним у смислу особног знака јавио на штитовима нама непознатих руских ратника као и на украсним глиненим и керамичким плочицама.
О хералдичкој судбини двоглавог орла написано је много књига и научних радова али још увек нам предстоји да откријемо и дамо нови смисао многим гранама његове загонетне форме и многозначним садржајима.
Део иконе „Благословена војска Цара Небескога“ Москва,1564. године.Из колекције Државне Третјаковске галерије (цртеж: А. Г. Силаев)
Московске и јарославске плочице из 16. и 17. века (цртеж: А. Г. Силаев)
Напомене:
(1) Руски север (Русский Север) – етнокултурни ентитет са јасно израженим географским границама у оквиру којих су спадале Вологодскаја,Олонецкаја и Архангелскаја (Архангелогородскаја) Губернија Руске Империје.Тамо никада није било присуства Татара и других освајача из Азије.Руски Север је сачувао од заборава «Биљине» (руске епске песме)старину коју индијски научници пореде са «Ргведом».(напомена аутора)
(2) Дружина – војни одред директно подчињен и близак самом Књазу,учествовао је у управљању Државом и личног имања Књаза.Чинио је постојану војну силу Древне Руси у периоду од 9. до 14. века.
Литература:
А.Голан: „Мит и символ.Јерусалим“ Москва 1994.
В.И.Кулаков:„Претходник амблема Византије“-„Гербовед“ двоброј 5/6 1994.(„Гербовед“ је алманах Руског хералдичког колегијума)
В.И.Лавренов:Руски државни орао;историја амблема и символа „Гербовед“ број 2,1992.
Н.П.Лихачев:“Неколико старијих типова печата византијских императора“ Москва1911.
Б.А.Рибаков „Родноверије Старих Словена“ Москва 1982.
Б.А.Рибаков:“Родноверије Древне Руси“ Москва 1988.
А.А. Спицин:“Старине камских Чуда“ /Материјали о руској археологији број 26 Санкт Петербург 1902.
Помесне православне цркве,Сборник Москва 2004.
А.Г.Силаев „Извори руске хералдике“Москва 2002.
В.В.Стасов „Руски народни украси“ Санкт Петербург 1872.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Рад је написао Андреј Георгијевич Силаев посебно за “Оцило” и објављен је као фељтон у наставцима у бројевима 2, 3 и 4.
Рад на руском језику се може прочитати на страници аутора
Превео: Марко Дражић
Хвала на драгоценој помоћи Али Ненадовић
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Биографија аутора:
А.Силаев се родио у Москви 16.12.1946. у породици грађевинског инжењера.Високо образовање стекао је у Московском архитектонском факултету где су главни предавачи по специјалности “Архитектурно пројектовање” били Душкин и Белопољски. 1972 г. одбранио је дипломски рад , после чега је одслужио војску .
На крају 1970-х приступио је у Московски обједињени комитет сликара-графичара и од 1980 г. потпуно се прикључио послу у области примењене графике.
У том периоду учествовао је у пет групних изложби сликара-графичара на М.Грузинскоји две међународне- у Москви и Ној Уљми – Немачка. Сви радови са последних изложби купили су западно-европски и јапански колекционари .
Постепени повратак архитектури догодио се 1982-83 г. , када је по захтеву Калињинградског покрајинског музеја радио пројекат Војно историјског музејног комплекса који је укључио и кенигсбершку тврђаву и околину. Према оценама Института војне историје Министарства одбране СССР и западно-немачких експерата тај комплекс могао би да буде један од најбољих музеја те врсте у Европи , али промена политичког курса државе 1985. довела је до потпуне обуставе рада .Без обзира на то историјско архитектонска и пројектна истраживања по Источној Прусији су се наставила. Заједно са колегама основано је приватно архитонско-рестаураторско друштво , које је постало пионир у делу музејификације споменика архитектуре и историјских центара древних градова Русије. Али следеће политичке промене,ако не заувек ,онда задуго искључили су ту грану домаће научне и архитектонске делатности из списка потребних.
Од 1994. аматерско бављење хералдиком прерасло је у професионално и годину дана касније дошао је позив на рад у Научно-истраживачки историјски центар Федералне граничне службе Руске Федерације.За 6 година рада у Центру непосредно је учествовао у стварању система херадичких знамења за граничаре РФ,а тада су се и појавили и први штампани чланци из питања историје и хералдике. Искуство рада у ФПС затим било је настављеноу ФАПСИ – Федералне Агенције веза и информације при кабинету Председника РФ.
2002. изашла је прва книга – « Почеци руске хералдике» а 3 године касније – обимно истраживање историјских и религиозних корена великоруског националног грбовођења – « Ренесанса руске хералдике».
Касније већи део тог материјала послужио је као основ за сајт www.silaev-ag.ru ,који је и данас један од малобројних у Русији посвећених слободном хераладичком стваралаштву.
ПУБЛИКАЦИЈЕ:
Чланци:
– О гербе и флаге Общества купцов и промышленников России // Гербовед. 1995. №7. С. 94-96.
– Геральдика и правовое общество // Гербовед. 1997 .№ 14. С. 90-101.
– Геральдика и правовое общество // Герольд. 1997. № 1. С. 67-80.
– Таинство геральдики // Герольд. 1997. №1. С. 10-34.
– Первые шаги русской военной геральдики // Герольд. 1997. №1. С. 47-66.
-Таинство геральдики // Геральдический сборник [Федеральной пограничной службы РФ]. М., 1998. С. 14-35.
– Взгляд на историю и развитие русской военной геральдики // Геральдический сборник [Федеральной пограничной службы РФ]. М., 1998. С. 57-70.
– Новые нарукавные знаки // Геральдический сборник [Федеральной пограничной службы РФ]. М., 1998. С. 75-79.
– Истоки русской символики // Военно-исторический сборник ФПС России. М., 1998. С. 45-48.
Монографије:
– Истоки русской геральдики. М., 2002 (Второй тираж – 2003).
– Возрождение русской геральдики. М., 2005.