Орао Није птица певачица

Важи за једног од најбољих познавалаца хералдике (науке о грбовима) у Србији. Члан је Хералдичког друштва Србије „Бели орао” и Британског међународног удружења непрофесионалних хералдичара (професионалци су они које именује суверен или влада државе која има хералдичке институције). Оснивач је „Holiday Inn“ клуба у Лондону, а од 2000. године члан „Art Directors Club Serbia“, као и наш представник Фондације Жуков у Лондону. Оснивач је и члан УПИДИВ-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине).

Мирко Стојнић

Добитник бројних домаћих и страних награда, признања, диплома и повеља. Мирко Стојнић, по образовању архитекта, познатији као хералдичар и дизајнер, проводи дане у породичној кући на Палићу, окружен књигама, где пасионирано плови кроз историју, истражујући грбове и заставе, светских и европских држава, племића, властеле, еснафа, градова, …

1.   Тешко је представити Мирка Стојнића. Да ли је он хералдичар, дизајнер, илустратор или архитекта? Говорите неколико језика, имате много хобија.
Нисам ја крив што су ме у животу интересовале многе ствари. У мојој радној соби приметићете пуно модела авиона. Моделарство је једно од хобија и интересовања које нисам успео да задовољим. Проучавајући хералдику морао сам мало да проучавам и историју, а језике сам учио цео живот. Имао сам среће да су ме учили добри професори у основној школи и гимназији, који су ми дали добре основе, тако да сам само надограђивао знање на јаке темеље. Полагао сам испит енглеског у у Министарству иностраних послова и добио високу оцену.
Због језика често „ратујем”. Сматрам да је Палић предворје Србије и када странац уђе на граничном прелазу Хоргош шта га дочека? Табле са натписима фирми, а имена фирми и слогани написани на енглеском и то неправилно. Мора да је странцима забавно да читају имена и слогане таквих фирми. На пример, има на Палићу једна велика фирма санитарне керамике која има италијанско име и у њему два „з”, а потом једно „р”, што је неправилно. Имао сам прилике да упознам власника и да му скренем пажњу на ту грешку али је он одмахнуо руком рекао да они „то тако пишу”. Неправилно се пише име славног немачког композитора у имену једне спортске кладионице. Какве везе има тај композитор са клађењем у спорту, заиста не знам, али знам да му се име не пише са два „з”.
Проблем је што визуелне комуникације код нас често раде нестручни људи и то има последице.

2.    Да ли сте због награде из визуелних комуникација пројектовали само „Велику печурку”, најпознатију бензинску пумпу у Новом Саду, а онда напустили архитектуру?
Радио сам за тадашњи Југопетрол, односно НАП. За успео знак фирме добио сам у Милану престижну награду Ричи (Ricci), међу хиљаду знакова из целог света. Уз помоћ статичара инжињера Милана Манојловића, по мојим нацртима је урађена, како ви кажете, „Велика печурка”, која има пречник надстрешнице 25 метара, а читава надстрешница је на само једном стубу, што многе колеге коментарисале да је немогуће из планова и цртежа преточити у праксу. Од Југопетрола сам 1971. године добио Плакету за успешну разраду система визуелних комуникација и тотал-дизајна ове фирме.
Да је било прилика, или професионалних изазова, можда бих пројектовао још неку бензинску пумпу, зграду или нешто друго али ме је професија одвела на уређење ентеријера, илустрације и опремање књига и друге послове.

3.    Члан сте српског хералдичког друштва „Бели орао”, многи вас знају као хералдичара, познати сте и као критичар неких званичних грбова у Србији.
Кад споменусте белог орла, односно када говоримо о нашем двоглавом орлу, морамо рећи да је у питању сури орао. Орао на грбовима држава и државних заједница у којима смо били, добро је идејно био осмишљен, али је стилски катастрофално изведен. Орао није кока, па да има голишаве ножице. Он је птица грабљивица и ноге су му до канџи обрасле перјем. Осим тога никако не сме да има округле очи, какав је био на када смо били државна заједница, јер сури орао није птица певачица. Орао хералдички треба да буде представљен са намргођеним очима, као на садашњем грбу.
Морам рећи, а то хералдичари знају, да хералдила не познаје белу боју и да је српски двоглави орао заправо сребрне боје! Заправо сви бели двоглави орлови, које срећемо на заставама или грбовима по Европи, су сребрне боје.
Хералдика је у почетку имала само седам боја плус златну и сребрну. Црвена, црна, плава, пурпурна, зелена, мрка и наранџаста, су боје које су се користиле на првим грбовима, уз већ поменуте златну и сребрну. Беле боје нема.
Временом је орао ипак од сребрног постао бели, па ако ћемо да цепидлачимо, и наше херадичко друштво би могло да се зове „Сребрни орао”. Ипак, у народу је укорењено да је у питању бели двоглави орао и то је тешко променити.
Мој предлог је био да на новом грбу и застави буде круна краља Милутина Немањића, чији је изглед познат. Она је, по мом мишљењу, са историјског, политичког и хералдичког аспекта најподеснија. Међутим, моје мишљење није преовладало и ми данас имамо круну која је таква каква је.
Интересантно је да оцила, приказана на српском грбу, не постоје нигде у Европи осим у Лотарингији. На слици која показује крунисање Отона Трећег, приказане су четири жене, представнице народа, које му приносе дарове. Жена која представља Словене, приноси му оцила. Значи то је био дар достојан краља. Цар Карло 1450. године поставља Орден златног руна. Тај орден чине ланцем повезана оцила, кремен и варница.
Дакле, ту нема говора о „четири с” или оне крилатице „Само слкога Србина спасава”. На српском грбу су четири оцила, односно алатке којом се правила ватра. Оцилима се правила искра, чиме би се добила ватра, веома важна у та времена. Порука на српском грбу значи, у пренесеном смислу, „бранићемо крст, односно хришћанство, и ватром, односно огњем”.
Морам рећи да је наш познати песник, Јован Јовановић Змај, написао пему „Чему се чуди моја проста глава” у којој на шаљив начин говори о „Само слога Србина спасава” и чињеници да Срби никад нису пробали да ову девизу спроведу у праксу.
Узгред речено, аутор девизе „Само слога Србина спасава” је Јован Драгашевић, рођен 1836. године, умро 1915., песник и родољуб.

У свом радном простору

4.    Због чега сте рекли да је грб Суботице фаличан?
Са хералдичке тачке гледишта, садашњи грб Суботице је лош. Грб не може да има текст печата, јер онда није грб него печат. У опису грба, који се зове блазон, који је дала Марија Терезија пише да грб има округли штит, а у садашњи је уписан још један барокни штит. Осим тога одећа Свете Терезије је фалична, а највећа грешка је што лав држи мач или ханџар, турску сабљу. Та турска сабља нема никакве везе са Аустроугарском, Суботицом или Маријом Терезијом. У повељи, у оригиналу описа грба пише „Frameu”, што никако не значи мач, него германско кратко копље. Међутим, актуелни грб Суботице је прихваћен, мада одступа од оригиналне повеље.

5.    Како се уопште добија грб? Како су неки градови или племићи добијали грбове?
Право подела грба од стране владара озакоњено је посебном повељом којом владар уз племство додељује и грб који је у таквој повељи описан и осликан. Таква се повеља зове армал или грбовница. Најстарија пoзната грбовница подељена је 1338. године, а поделио је цар Лудовик Баварац. Она има облик обичне павеље од пергамента с текстом, а у њеној средини, је насликан грб. Тај облик је грбовнвца задрждала до половине 16. века када је грб у боји из средине повеље премештен у горњи десни угао. У 17. веку грбовница се у свим европским државама мења, она поприма облик књиге са одређеним бројем страница текста.
Од 12. до 14. века најпре су племићи, а затим и градови, тргавишта, општине, корпорације, па и обични грађани узимали симболе за свој грб. Јачањем владареве моћи 13. веку подела грбова постаје искључива право владара.
У бившој Аустроугарској постојале су само две царске канцеларије за издавање таквих повеља. Једна је била у Бечу, а друга у Братислави. Е, сада имате комичну ситуацију да неки људи са ових простора, из разноразних мотива, тврде да имају племићко порекло, па се позивају на повеље издате у Будимпешти. Често се и неки историчари позивају на повеље издате ван Беча и Братиславе. Међутим, то су – фалсификати. Уколико је неки ваш предак живео на простору Аустроугарске могао је да добије племићку повељу само у поменута два града.
Треба рећи да су грбови дати описно, односно текстом који се зове блазон. Када би сликар, дизајнер или неко трећи, следио текст у повељи, могао је да направи, односно нацрта грб. То практично значи да у грбовима има одступања, зависно од уметника, цртача, сликара, дизајнера. То се толерише. Постоје хералдичка правила која се морају следити, али у цртању грба има одређене, да тако кажем, уметничке слободе. По томе се грбови и разликују од заштитног знака неке фирме. На пример, знак мерцедеса је непроменљив. Увек је у истим пропорцијама, истог изгледа и може бити само већи или мањи, што зависи од величине аутомобила где се ставља.

6.    Откуда појава грбова и застава? Какав је био њихов практичан значај ?
Грбови и заставе су се јавили у 11. веку, у време крсташких ратова. Први грбове доносе на својим штитовима ратници који су се вратили из првог крсташког рата 1099. године, али се први познати грбови јављају нешто касније око 1130. године, скора у исто време у Немачкој, Француској и Енглеској. У рукописима се први грб јавља 1127. године, а на печатима 1131. године. Иако се грбови јављају тек од 11. века, грбовни елементи се јављају много раније, чак у преисторији. Тако се период пре краја 11. века сматра предхералдичким, а од почетка 12. века, хералдичким.
Грбовима се означавао посед, имање. Када су у биткама учествовале разне савезничке војске, било је практичне потребе да имају неку ознаку због распознавања.
Расадници хералдике били су прво војни турнири који су уведени после 1150. годие а увео их је Фридрих Барбароса, прво у Немачкој, а затим су се раширили по читавој Западној Европи.
Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или да се бори за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.
Треба рећи да се грбови појављују, скоро истовремено, на далеком истоку и јужној Америци. Хералдика Јапана, Кине и других далекоисточних земаља има своја правила и и своје ознаке и боје, баш као и хералдика Маја, Инка и Ацтека. Дакле, ми овде говоримо о хералдици у Европи.

Хералдичар, дизајнер, илиустратор или архитекта?

7.    Откуд реч „хералдика” за ову научну дисциплину?
Сам назив хералдика долази од германске речи Хералд, односно Херолд. Херолд је у средњем веку био нижи службеник феудалне господе у западној и средњој Европи, а била му је поверена брига за распоређивање и најављивиње грбова, односно њихових власника на племићким састанцима, посебно на турнирима. Херолди су на неки начин били први хералдичари.
Хералдика је помоћна историјска која проучава постанак, развој и уметничку обраду грбова од њихове прве појаве у 11. веку па све до данас. Хералдика поред осталог, утврђује правилна код састављања грбова, начине њиховог ликовно-графичког обликавања и утврђује начин читања фигура у грбовима.
Као и остале научне дисциплине и хералдика има свој развој. Хералдика се, као што сам рекао, јавила у 11. веку у време крсташких ратова,  а добила је значење као помоћна историјска наука тек у 19. веку.

8.    Једном сте изјавили да Војводина заслужује бољи грб. Шта недостаје садашњем грбу Војводине?
Војводина заслужује и има право, па и обавезу, да као и све покрајине и кантони, Француске, Немачке, Швајцарске или неке друге земље, има своје симболе – грб, заставу и боје. Мало је познато да су српски устаници у Војводини 1845. године на својим заставама имали тада прихваћени грб Војводине, са грбовима Бачке, Баната, Срема и, додуше погрешног, грба Барање. Отуда је несхватљиво да важећи грб Војводине има низ хералдичких грешака.
Немачки произвођач кафе „Кафа Хаг” је тридесетих година прошлог века штампао комерцијалну књижицу „Грбови Југославије”. Несхватљиво је да су грбовне слике пресликане из те, у суштини дечије, публикације.
Блазон је, као што сам рекао, основа за ликовну представу грба и она мора да га дословце прати, без обзира на таленат дизајнера.
По оригиналном блазону, Бачка у свом грбу, у плавом пољу има Светог Петра, одевеног у светлоплави хаљетак, огрнут црвеним плаштом, у десној руци му је мач на који се ослања, а леву руку држи на срцу. Да лито имамо на актуелном грбу? Огртач му је час сив, чак мрке боје, час жут, мач као да му служи за поштапање у шетњи, а у левој руци држи црну књигу, за кооји многи кажу да је Библија. Када је 65. године нове ере Павле посетио Фрушку Гору није могао знати за Библију, јер није постојала као таква, а камоли је носити. Уосталом ни књиге тада нису  имале облик као данас. Могао је носити, евентуално, неки свитак, како су у оно време изгледале „књиге”.
Исто тако, грб Баната, има уместо лава некакву мршаву мачку, са афро фризуром, која држи ханџар уместо сабље кривошије. То је такође плагијат са дечије публикације кафе „Хаг”.
Код грба Срема у плаву површину убачено је неправилно и неприхватљиво зелено поље на којем лежи хртолики јелен, унакажених рогова и танушних ногу, далеко од сремских капиталаца. Дрво би требало да стоји иза тела јелена, а не позади и удесно њега. На неким грбовима ово дрво прелази у поље Баната што је хералдички недопустиво.
Посебна прича је подела поља на грбу Војводине. Често грб Срема је несразмерно велик у односу на грбове Бачке и Баната.

9.    Да ли је тачно да припремате књигу о грбу Новог Сада?
Припремам више књига. Једна је „Буквар Хералдике”, а о чему се ради лако је закључити из наслова. У нашим условима, где се игнорише хералдика, где постоје заблуде, погрешна уверења, нарочито кроз текстове на инетрнету, неопходно је имати неку врсту основе, детаљног „буквара” хералдике.
Исто тако, у припреми је и књига о грбу Новог Сада. То би био први део трилогије грбова Новог Сада, Суботице и Сомбора. Ова три града су су били краљевски, слободни градови, у Аутроугарској. У тим трима књигама ћу дати своја виђења и тумачења блазона из повеља ових градова. То  ће бити, ако тако могу да кажем, „тачни” грбови Новог Сада, Суботице и Сомбора.

10.    Да ли то значи да имате примедби и на грб Новог Сада?
Мислиће читаоци „Војвођанског магазина” да Мирко Стојнић само критикује. Све моје примедбе и мишљења ћу изнети у будућој книзи. Међутим, да кажем и овде нешто. У Статуту града стоји опис грба, али са лошим преводом са латинског. Тако, на пример, у блазону, где су описане куле, пише „ … et Lapidibus Cementiti operis …” што значи „изидане тесаним каменом, изражених спојница”, док у Статуту града пише „неотесан камен”. Исто тако, куле су описане као округле, што је погрешно, а правилан превод је ваљкасте. Говори се о надстрешницама на врху, што је такође погрешно. Куле треба да су са столарски обрађеним капијама, а не капијама као на шупи. Голубица, која је на врху грба, у Статуту града описана је како се  лепрша, што је неправилно, односно употребљен је повратни глагол. Маслинова гранчица је често жалосна врба, јер је на многим грбовима окренута на доле. Маслинова гранчица, дакле, мора бити окренута на горе, оптимистички, позитивно, … Исто тако, мора да се види да се ради о голубици, а не о некој другој птици, па чак ни о голубу, што се постиже стилизацијом. Дакле
Тачан српски текст описа грба (блазона) би требао да гласи: „Штит плаве боје носи три обле сребрне куле са круништем (pinnatas– односно грудобраном) у средњем појасу и на врху; проширене до темеља (купасте); озидане тесаним каменом, наглашених спојница, затворених капија, са прозорима за бацање копља (у пренесеном смислу, спремних за пуцање – лат. иацулум – копље), припремљених и отворених; на обали Дунава који зеленим пољем тече и таласа се; куле су постављене у низу, од којих је средња нешто пунија и виша, и изнад које лепрша голубица, названа (по праоцу Ноју) Нојева; са маслиновом гранчицом у кљуну.”

* * *

Хералдичка правила
Забележено је да је непосредно пре почетка другог крсташког рата 1147. године француски краљ Лудвиг VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено ипак регулисана, негде раније, негде касније. Тако је Фридрих Барбароса имао сређена хералдичка правила када је кренуо у трећи крсташки рат, што се сматра почетком хералдичке науке.
Најстарије дело о грбовима је дескриптивног карактера (опис средњовековних грбова Немачке) Конрада фон Муре, објављено 1240. године. За првог хералдичког научника сматра се Бартоло де Сасоферато (око 1350. год.), а прва универзална хералдичка правила установио је Clement Prinsault у трактату “Traite de blason” 1416. год. Правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Claude-Franciois Mensestrier око 1650. године.
Време до краја 15. века назива се период живе хералдике, када се строго поштују хералдичка правила, док се време од почетка 16. до краја 19. века сматра периодом мртве хералдике, јер се у већини случајева не поштују хералдички принципи. Након 19. века, поново почињу да се поштују установљени принципи.

Тито оженио племкињу
У својим историјским трагањима Мирко Стојнић је наишао на невероватан податак: Јованка Броз је племените крви!
– Јосип Броз је после рата оженио даму плаве крви. По мојим налазима Јованка Будисављевић, Титова законита супруга је племеног рода. Будисављевићи су племство стекли у 18. веку и то од Бечког двора. Титула племића је Будисављевићима дата највероватније због ратних заслуга – каже Стојнић.

Колико кошта грб?
Данас није потребна повеља да би неко имао породични грб. Хералдичари, а у складу са традицијом и у духу ове научне дисциплине, израђују грбове по наруџби.
Израда грба кошта од 10.000 до 15.000 евра. Израда грба за град, насеље или неку област је дупло скупља.

Биографија:
Рођен је 9. маја 1929. године у Новом Саду. Основну школу је завршио у Бечеју, где му је отац од тадашњих власти постављен за директора Водне заједнице. Уписао се у гимназију „Краљ Александар I” у Новом Саду, али је матурирао након Другог светског рата у Мушкој гимназији. У Београду је 1947. године уписао Архитектонски факултет. Језике је је изучавао из хобија, па тако говори енглески, мађарски, немачки, француски, а слабије италијански, руски и латински.
Графички дизајн и дизајн уопште су му били основно опредељење, па је још 1943. године опремио књигу пилота Краљевског ваздухопловства Милутина Вилића „Нова оружја”, што му је био први рад.
Од 1947. године је радио за београдску издавачку кућу „Техничка књига”, где је опремао књиге и часопис „Народна крила”. Након првих успешно опремљених и илустрованих књига радио је за бројне издаваче у Београду, Новом Саду, Загребу, Сарајеву. Опремио је преко 2.000 књига и урадио преко 7.000 илустрација.
Радио је на опремању и адаптацији кућа, за шта је добио неколико награда на Новосадском сајму.
Урадио је дизајн за већи број столица и фотеља, а од његова 23 пројекта продато је преко 20.000 комада овог дела намештаја.
По његовом нацрту израђена је најпознатија бензинска станица у Новом Саду – Велика печурка.
Са Владимиром Лабатом радио на симболима Војске Југославије, а прошле је године урадио Грб Буњеваца. Аутор је великог броја стручних текстова и предавања из области дизајна и хералдике.
У светски регистар уметника IRAD у Њујорку, уписан је још 1957. године, члан је Хералдичког друштва Србије „Бели орао” и Британског међународног удружења непрофесионалних хералдичара (професионалци су они које именује суверен или влада државе која има хералдичке институције).
Живи на Палићу и припрема књигу „Буквар хералдике”. Има жену Катарину, ћерку Милицу, двоје унучади.

Извор и фотографије: Велимир Костадинов