ПИШЕ: Сарадник ДСГ “Милош Обилић” Леонид Маркович Кампе

Као географски појам Бока Которска се први пут помиње у 24. и 25. поглављу старогрчког географског трактата „Периплус“ (Περίπλους) код кога се као аутор потписује извесни Скилакс (Σκύλαξ).

„Периплус“ је био својеврсни приручник за поморце и у њему је веома детаљно описана комплетна обала Медитерана, почевши од Иберије па све до обала западне Африке, иза Херкулових Стубова. Већина историчара тврди да је „Периплус“ настао у IV веку пре нове ере и да је његов аутор Лажни или Псеудо Скилакс (Ψευδοσκύλαξ) али има и оних који га смештају много раније, у VI век пре нове ере и његово првобитно језгро приписују Скилаксу из Каријанде (Σκύλαξ ο Καρυανδεύς). У овом раду Бока се помиње као хидроним т.ј. као река Ризон (Rhizous) уз коју се налазе гробови и светилиште Кадма и Хармоније. Значајно је поменути да су стари грци за садашњу Боку Которску мислили да је река па су је и називали река Ризон или Црнодубока река.

Као аутономна област Бока се први пут помиње много касније. Наиме, како је Котор као престони град уживао специјалан статус у доба Немањића, њему су додељене значајне територије у његовом блиском окружењу. Границе тадашње територије Котора дефинисане су у Душановој повељи издатој у Неродимљу 1351. године а објављене у Которском статуту штампаном у Венецији 1616. године. „Граница почиње од Јаза, код Будве, иде преко Вратла Мајстора, гребеном планина, и са врха Ловћена, од приморске стране, на извор Корита (à la porta de maistore dretto per tutta la corona lantien per la costiera in fontana de corithe) … одатле на Крстац, Пестонград и Залазе, спуштајући се на ријеку Љуту“[1]. Своју аутономију као и своје територије Котор је успео да сачува и пошто је Србија напустила обале Јадрана. Као веома веште дипломате которани су успевали да сачувају своје интересе и у склопу Угарске (1371 – 1385) и под Твртком I (1385-1391) док потпуну самосалност Котор има од 1391. до 1420. године.

Због све веће опасности од најезде османлија  Котор је био присиљен да тражи заштиту од Венеције, тако да је од 1420. године у њеном саставу, задржавајући све дотадашње елементе аутономије. Осим млетачке посаде и великог броја страдиота[2] насељених на острву Свети Гаврило Венеција је именовала которског кнеза који је директно био потчињен дужду у Венецији. Страх од турске најезде млечани веома лукаво користе тако да већ до 1435. године у својим рукама држе комплетан приморски појас између Далмације и грчке обале, осим Бара и Будве. Будва улази у састав Млетачке републике 1442. године а Бар свега годину дана касније.

Ни турци не седе скрштених руку, тако да од ослабљеног Влатка Херцеговића (сина херцега Стефана Вукчића Косаче) отимају Херцег Нови и Рисан 1482. године стварајући себи упориште управо у Боки Которској. Затим од Венеције узимају Драч 1501. године и Бар 1571. године заузимајући територију дотадашње Млетачке Албаније („Albania Veneta“) и формирајући своју, Турску Албанију („Albania Turca“).

Венеција је некако успела да заустави турско напредовање али никада није успела да поврати своје територије јужно од Спича (данашње Сутоморе). Требаће им више од стотину година да, помогнути локалним становништвом и хајдуцима из Херцеговине, отерају Турке из Боке и да коначно ослободе Рисан (1684. године) и Херцег Нови (1687. године). Овај млетачки поход озваничен је миром закљученим у Сремским Карловцима 26.01.1699. године чиме је званично и завршен Морејски рат. Овај мировни споразум је значајан и по томе што је тада и дефинисана територија Боке Которске која је приближно иста данашњој.

Треба напоменути да су млачени под „Албанија“ сматрали ретко насељен приморски појас између Далмације и Грчке, јужно од реке Бојане. Управо због полагања права на власништво над овим појасом, као уосталом и на комплетну источну обалу Јадрана и Јонског мора, млечани су током великих административних промена 1687. године формирали територију Далмације и Албаније чији је провидур (Provveditore generale e ordinario di Dalmazia e Albania) имао седиште у Задру. Да би оправдали ово решење (пошто Албанија није била у њиховим рукама) они су дотадашњу административну територију Боке Которске увећану територијама градова Херцег Новог и Рисна (који су географски на територији Боке) назвали „Млетачка Албаније“ (Albania Veneta). Интересантно је да су, ради лакшег сналажења, често на географским картама и у географским описима уз „Albania Veneta“ дописивали и прави назив територије, „Bocche di Cattaro“. Неретко је ово и једини назив на карти или опису.

Млетачки грб Боке Которске (или Млетачке Албаније) не постоји сачуван у тврдом материјалу и не може се пронаћи у доступним венецијанским грбовницима. Не наводи га чак ни Coronelli у грбовнику “Blasoni dello stato Veneto“, иначе делу великог грбовника “Blasone Veneto“ из 1706. године а у ком осликава грбове свих млетачких територија и градова[3]. Налазимо ге, међутим, већ крајем XVII века на великом грбу Млетачке републике (Stemma Nobiliare Della Serenissima Repubblica Di Venezia) и то на уметнутом крунисаном штиту на левој страни грба који би требао да представља краљевину Далмацију и Албанију, и на којем препознајемо грбове Далмације, Хрватске и Рашке. Грб Боке Которске је на четвртом, златном пољу на којем је насликан пропети црвени лав.

Одредбама Кампоформијског мира из 1797. године Млетачка република је престала да постоји а Аустрија је добила велике делове њене територије: Венецију, Истру, Далмацију и Боку Которску. Цела област Боке Которске сада носи назив “herrschaft Cattaro”[4] (веома често и само “Cattaro”), и даље задржава високи степен аутономије али сада у саставу Краљевине Далмације. Аустријски цареви у својој великој титули (Große Titel des Kaisers von Österreich) од 1804. године носе и титулу „Господар Трста, Котора и Словенске Крајине“ (Herr von Triest, von Cattaro und auf der Windischen Mark).
Грб Боке Которске (herrschaft Cattaro) налази се у скоро свим званичним грбововницима Аустријског и Аустроугарског царства, мада донекле измењен у односу на млетачки грб: поље штита је сада сребрно а лав је златно наоружан и са златним језиком. Аустријски грб Боке може да се опише као: На сребрном пољу штита пропиње се црвени лав са златним језиком, зубима и канџама. Изнад штита је златна племићка круна. Овај грб наводе и Heyer von Rosenfeld[5] у свом грбовнику “Der Adel des Königreichs Dalmatien“, из 1873. године као и Ströhl у свом грбовнику „Österreichische – Ungarische Wappenrolle nach Seiner Kaiserlichen und Königlischen apostolischen Majestät“ из 1890 (код овог грба језик лава је црвен и нема круне над штитом).

Грб Боке Которске добија место и на валиком грбу аустријског царства, у самој бази штита, уз грбове Дубровника и Задра. Аустријска хералдика строго одваја грбове градова од грбова административних области, тако да се на великом грбу под именом „Cattaro“ налази грб Боке Которске, а не града Котора а под именом “Ragusa” се налази грб дотадашње Дубровачке републике, а не града Дубровника.

После наполеонових ратова и француске окупације (1805. – 1813.) одлукама Бечког конгреса Бока поново припада Аустроугарској, чиме почиње друга аустријска владавина над Боком Которском. Бока Которска постаје друга по величини ратна лука Аустроугарске и фактички губи своју самосталност, мада и даље декларативно задржава своју аутономију у оквиру Аустроугарског царства. По завршетку I Светског рата Бока Которска постаје део Зетске Бановине.

Слике:
Слика Грб Боке 1: Dissegno topograffo del Canale di Cattaro con il confine di Castelnovo e Risano, S.E. Giouanni Grimani, 1701. (Топографска карта Которског Залива са границама Херцег Новог и Рисна, Giouanni Grimani, 1701.)

Слика Грб Боке 2: Der Suedliche Theil des Koenigreichs Dalmatien mit der Republik Ragusa. Franz Johann Josef von Reilly, 1789. (Јужни део Краљевине Далмације и Дубровачка Република, Franz Johann Josef von Reilly, 1789.)

Слика Грб Боке 3: Carte des Bouches de Cattaro et du Monténégro / par Max de Traux ; Gravé par C.Stein, Bureau des arts et d’industrie, Vienne, 1808. (Бока Которска и Црна Гора, Max de Traux, 1808.)

Слика Грб Боке 4: Велики грб Републике Венеције из књиге: Beatino (De) Giulio Cesare. L’Araldo veneto, overo universale armerista, mettodico di tutta la scienza araldica. Trattato in cui si rappresentano le figure, e simboli di tutti gl’armeggi nobili usitati da qualunque natione del mondo con le maggiori, e più esaminate definitioni, e altre materie utili, e necessarie non solo à cavalieri, ma ad ogni stato di persone. Venetia, appresso Niccolò Pezzana, 1680. (Велики грб Републике Венеције, Giulio Cesare de Beatino, 1680.)

Слика Грб Боке 5: Велики грб Републике Венеције из књиге: Otto Titan von Hefner, J. Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch in Verbindung mit Mehreren neu herausgegeben und mit historischen, genealogischen und heraldischen Notizen begleitet, Verlag von Bauer und Raspe, Nürnberg, 1856. strana 8, tabela 7. (Велики грб Републике Венеције, Otto Titan von Hefner, 1856.)

Слика Грб Боке 6: Wappenbuch der Regierenden Monarchen Europas. Herausgegeben von J. A. Tÿroff in Nürnberg 1846. Strana 10, Wappen Seiner Kaiserlich Königlishen Apostolischen Majestät Ferdinand I, Kaisers von Oesterreich, Königs von Ungarn und Böhmen, etc. etc. etc. (Грб Фердинанда I, J. A. Tÿroff, 1846.)

Слика Грб Боке 7: Hugo Gerard Ströhl, Österreichische – Ungarische Wappenrolle nach Seiner Kaiserlichen und Königlischen apostolischen Majestät, Verlag Von Anton Schroll, Wien, 1890. Tafel XI (Грб Боке, Hugo Gerard Ströhl, 1890)

Слика Грб Боке 8: Carl Georg Friedrich Heyer von Rosenfeld, “J. Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch in einer neuen, vollständig geordneten und reich vermehrten Auflage mit heraldischen und historisch-genealogischen Erläuterungen. Vierten bandes, dritte abtheilung: Der Adel des Königreichs Dalmatien nach archivalischen und anderen authendischen Quellen”, Verlag Von Bauer Und Raspe, Nürnberg, 1873. табела II. (Cattaro, Heyer von Rosenfeld, 1873.)

Слика Грб Боке 9: Codice di Mosto, Stemma di Stato della Serenissima Repubblica di Venezia (Детаљ Великог грба Млетачке републике, Codice di Mosto)

Слика Грб Боке 10: Eintheilung des kaiserlich oesterreichischen grossen Wapens,  Wappen und Titeln seiner kaiserlichen königlichen Apostolischen Majestät Ferdinand des Ersten kaisers von Oesterreich, Hof – und Staats-Aerarial-Druckerey, Wien, 1836. (Подела царског аустријског великог грба, 1836)

[1] Ристо Ковијанић, „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV-XVI вијек), Књига I, Историјски Институт СР Црне Горе, Цетиње, 1963, страна 11.

[2] Страдиоти су лака коњица – плаћеничка војска састављена углавном од Срба и Грка које су млечани регрутовали са територије данашње Албаније

[3] Vincenzo Maria Coronelli, “Blasone Veneto“ (“BLASONE / VENETO, / o / GENTLIZIE [sic] INSEGNE / DELLE / FAMIGLIE PATRIZIE, / Oggi esistenti in Venezia, / Delineato già dal P. Generale / CORONELLI, / E ristampato con nuove Aggiunte, / DEDICATO / All’Illustriss. Et Eccellentis. Sig. / FRANCESCO / ROTA, / NOBILE VENETO Stampato da Gio. Batista Tramontin, e si trova nella Libr. Del Rovinetti alla Verità, 1706”)

[4] У саставу Краљевине Далмације, као дела Аустроугарског царства, налазила су се два војводства (herzoghtum): Задар и Дубровник као и једно господство (herrschaft): Котор.

[5] Heyer von Rosenfeld, “Der Adel des Königreichs Dalmatien“, 1873., страна XXI. Опис грба у оригиналу гласи: Wappen: In S., ein g. bewehrter und gezungter r. Löwe. Kleinod: Den Schild deckt eine fünfblätterige Laubkrone. Графички изглед грба налази се у истој књизи, табела II.