Пише:
члан ДСГ “Милош Обилић”
Горан АНЂЕЛКОВИЋ

Печати и сфрагистичке ознаке XII и XIII века су у тесној вези са стварањем хералдичких правила и бележењем грбова франачких земаља. Зашто су интересантни печати норманских сељака, како и ко их користи? Покушаћемо да појаснимо повезаност времена и разлоге настанка, као и особеност печата норманских сељака.

Обичајне и правне околности су утицале на бројност отисака печата, мушкараца и жена, норманских сељака. Разноврсна обележја која откривају значај печата практично никада нису изучавана.

Богата и насељена жупа, Нормандија се издваја у средњем веку од других франачких жупа по томе што скоро сви могу законито користити печате. Посебност се објашњава мноштвом разлога. Први лежи у томе што није постојала правна разлика између властелина и сељана, нити су лично служили нити су поседовали слуге. Свако може куповати земљу, сведочити на суду, узимати кредит или зајам. Други је у брзом ширењу франачког писма у свим сталежима друштва.

КОРИШЋЕЊЕ ПЕЧАТА У НОРМАНДИЈИ
Иако су обична изјава или признање пред сведоцима још увек били довољни за суд, као и забележене усмене изјаве (чије податке о продаји земље неписмених сељака наилазимо у XIII веку), на крају XII века уобичајава се утврђивање (јемчење) уговора писаним путем. Да би се избегло оспоравање, уговор мора бити веродостојан и непобитно утврђен. Због непостојања јавних бележника (нотара, званичних представника који се јављају тек у XIV веку) користе се најчешће лични отисци печата, зато што присутност сведока под заклетвом који јемче веродостојности уговора није више довољан за уговоре којима не престаје важност.

Од почетка XIII века уобичајава се стављање отисака печата на уговор о продаји или поклону (завештању) земље. Најчешће коришћени печати су: продаваца, дародаваца, мушкараца и жена, те њихових синова, као и њиховог властелина. Да би упознали јавност о уговору, читао се после литургије пред свим присутнима, понекада и више недеља заредом.

Властела се није противила све чешћем обичају коришћења печата, јер је имала предности. Од почетка друге половине XII века, властела бележи попис прихода од пореза и властелинских права названих
“terriers, censiers ou cueilloirs”. Док су први пописи бележени по
усменом предању корисника земље под заклетвом, од друге половине XIII века пописи се ослањају на писане изјаве чију веродостојност јемчи отисак печата. Корисник се обавезује пред властелином, и његову изјаву јамчену отиском печата могу користити на суду уколико је не поштује. Правна вредност личног отиска печата мора бити неспорна, али због недовољних средстава коришћени печати су најчешће једноставне израде, лако удвојиви (имитирани) и злоупотребљиви. Уколико дође до спора потребно је упоредити отисак печата на уговору са другим отисцима истог печата на другим уговорима.

Раул Осберт (Raoul Hosbet) је 1235. године продао део земље Мондајском манастиру (abbaye de Mondaye) у Калвадосу. Уговор је запечаћен његовим отиском печата. Он је појаснио да је његов отисак печата скоро непознат и да је послао примерке са својим отиском у два најближа манастира, да би могли да се користе као доказ.

Од 197 повеља, првог пописа уговора Мондајског манастира између 1241. и 1245. године, само три подлежу провери због непознатости отисака печата. То је доказ да већина личних отисака печата није била спорна. Две од три провераване повеље, прати папирић са отиском и текстом који је преписан у списе пописа.

“Ово је отисак печата Беатрисе, ћерке Роберта Самсона из Жуаја, одложен у Арденском манастиру, по жељи и дозволи горе наведене Беатрисе, као доказ веродостојности повеље у Мондајском манастиру”.

Шта бива са печатом по смрти власника? Израђен од олова или калаја може се претопити за одливање нових печата. Можемо се изненадити великим бројем пронађених печата, али су непознате околности у којима су пронађени. Два од шест печата нађених у археолошким ископинама села Куртизињи (Courtisigny) су бушна. Још увек није познато да ли су означени као неупотребљиви или су коришћени и касније. Посматрањем печата показало се да је ивица оштећена трењем, највероватније концем или канапом. Неки печати су највероватније имали нову намену послуживши као риболовачко олово.

КО И КАКО УПОТРЕБЉАВА ПЕЧАТ
Сви становници насеља нису имали потребу за израду сопствених печата. Властелински извршитељи су по доласку на дужност, највероватније имали један лични печат који је истовремено служио и као печат у служби. Вероватно су користили печате и богатији кметови који су власници земље, као и закупци који су имали добра којим су користили обрадиво земљиште или трговали. Тешко је одредити границу између оних који јесу или нису имали печат, јер повеље или отисци ретко помињу друштвени положај власника печата.

Печати повеље одложене у манастиру Ла Ное код Евра између 1230. и 1250. показују да властеличићи користе скоро исте печате као и сељани. Списи манастира Светог Вигора Великог код Бајуа откривају коришћење отиска печата великог броја сељана. Списи поседују преписке великог броја записаних изјава из јула 1290 године. Скоро се сви списи завршавају речима власника да је одложио отисак на записаној изјави. Од 155 записаних изјава само 14 не помињу одлагање отиска печата. Можемо извести закључак да је 91% власника земље користило отисак печата, од којих су неки власници веома малог комада земље. Нико од њих није препознат као властелин.

Проналажење печата није реткост на археолошким налазиштима. Између 1988. и 1991. године је откривено шест на подручију Тренкур, те шест у Куртизинију између 1972. и 2002.године у Калвадосу. Пронађено је више печата у истој кући.

РАЗЛИЧИТОСТ ПРИКАЗА
Око 80% отисака печата сељана су округлог облика, али постоје и у облику бадема, троугласти или ромбоидни. Печат је вредносни предмет које треба пажљиво користити, јер употреба, иако је веома присутна у норманском друштву, власнику подиже углед. Печаћење повеља се врши јавно и пред сведоцима, те свако треба да има печат достојан свог положаја у друштву. Резани печат од бронзе са против печатом на ланцу даје утисак важности за разлику од оловног колутића који се држи у кеси. Полеђине печата су често украшаване љиљаном, дрветом или гранчицом. Печати су личили на оне са британских острва тог времена.

Оловни печати су ливени у ливницама (у каменим изливцима) и изрезивани по наруџбини највероватније на пијацама и панађурима помоћу најобичнијег изоштреног алата. Нерезани печати још нису пронађени у Нормандији, али су познати слични на енглеским острвима. Овај начин израде не допушта детаљније приказе. Најчешћа ознака је крст, шестокрака или осмокрака звезда. То највише коришћено обележје можда подсећа на крстић који увек предстоји натпису. Тим симболом, раније исписиваним на дну повеље коришћеним од стране владика и властеле, изједначава се и утврђује вредност печаћења и прихваћене обавезе.

Љиљан и гранчица су често коришћени од стране сељана вероватно због њихове верске симболике. Већина сељана жели да искаже својим печатом да су достојни хришћани. Понеки се усуђују да користе чудније или необичне ознаке. Један од печата у селу Куртизини приказује сноп пшенице, коришћен и ван Нормандије. Други, користи геометријски облик који упућује на поља. Трећи, користи приказ који можемо разазнати као чун и разбој. Овај печат је пронађен на обали села Пенедепи (Pennedepie) у Калвадосу, на неколико корака од воденице из XII века, који је коришћен и 1265. године. Понекада су на печатима сељана или занатлија изрезани чудни алати, које су ретко користили.

Гоклан ду Буисон (Gauquelin du Buisson) је изабрао приказ грма и српа на свом печату. Повељу о продаји два јутра шуме манастиру из
Сант Евра, је печатио 1288. године. На отиску се препознаје симболика заната као и сликовни приказ свог презимена (грм). Веза слике и имена је понекад очевидна, као код печата Николе ла Есуса (гвоздена ограда).

У сваком случају, порука је неодвојива од слике коју окружује. Такво коришћење печата је можда убрзало утврђивање презимена и његовог наслеђивања, који је предводио у Нормандији.Примери презимена: Жон фис д Хенри (Јован Хенријев) још увек чести почетком XIII века у Енглеској, веома су ретки и на норманском печатима.

Отисак пре свега потврђује веродостојност повеље, и служи неоспорном препознавању власника. Зато је већина презимена исписана франачким а не латинским језиком.

„Ѕ“ на почетку текста означава сфагилис (сигилис), а скраћеница sigill је ређа него у Енглеској, тог времена. После 1240. годи-
не, чешће коришћење франачког језика се објашњава делом брзим продором франачког писма изван црквених кругова а делом повећањем броја читалаца. Примећујемо да су од XIII века, школе многобројније у Нормандији. Примају се дечаци и девојчице који понекада долазе из скромнијих средина. Уведена је школарина која омогућава сиромашним али даровитијим ђацима да се школују. Нажалост, немогуће је утврдити сразмеру људи који су могли да прочитају поруку са отиска печата или почетак текста повеље, али је сигурно да није мала.

У сваком случају, порука на франачком или латинском језику је неодвојива од сликовне представе. Целина је често грађена по
угледу на „речити грб“, коришћен међу властелом.

ПЕЧАТ ИМАЈУ И ЖЕНЕ
Жене свих сталежа могу имати печат. Обичаји из Нормандије појашњавају да жена задржава право на имовину, иако не може располагати њоме без договора са мужем. Печати жена се ни по чему не разликују од печата мушкараца. Најчешће су округли али понекад и облика бадема, истих димензија као и њихових мужева. Прикази су најчешће у облику крста, шестоугаоне или осмоугаоне звезде или крина. Неколико слика се издвајају на женским печатима, као преслица или кључ који симболише кућу којом жена царује.

Порука која је ограђена од слике обичном линијом, показује онтропонимске различитости међу супружницима. Понекада жена задржава своје презиме у повељама као и на печатима.

У другим случајевима користи име свога мужа. На понеким печатима жена не означава презиме већ само “његова жена”. Порука на печатима жена је скоро увек на франачком и веома ретко на латинском језику.

Различите поруке на печатима обзнањују како жене чувају или губе своју личност. Откривено је више оловних колутића, на којима се налазе са једне стране мужевљев а са друге стране женин печат. Највероватније је жеља мужа да чврсто контролише жену преко свог печата.

Збирка (зборник) отисака печата на повељама из ризнице манастира ла Ное показује како први отисци печата сељана почињу 1205. до 1206. године. Бројчаност се повећавала веома брзо да би оформило више од 2/3 сачуваних отисака између 1226. и 1251. године. Коришћење печата сељана се протеже читавог XIII и почетком XIV века. Постављањем краљевских писара почетком XIV века ће постепено укинути коришћење печата. Службеници пишу уговоре свим заинтересованима и печате их виконтским печатом. Веродостојан уговор се чува у зборницима. Ова важна промена веродостојности уговора се одиграла од 1305. до 1310. године. Увођење писарске службе одзвонило је крај сељачким ознакама и печатима.

ИЗВОР: “Оцило” број 9