О српском грбу, националном симболу, најбоље је и с највише љубави писао Рус Александар Соловјев док је био у Швајцарској, где је живео као изгнаник из Југославије након Другог светског рата. Своје дело „Историја српског грба”, најважнију књигу о овој теми, Соловјев је објавио у Аустралији а не у Србији зато што неки његови закључци нису одговарали тренутној политици у земљи. „Историја српског грба” објављена је у Србији готово пола века након што је написана.

Ово је само детаљ из живота једног од наших највећих хералдичара и историчара словенског права. У тексту који следи покушаћемо (за више од тога не би било простора) да дочарамо његов живот који изгледа као савршен предложак за авантуристички филм.

Живот Александра Васиљевича Соловјева почињао је четири пута. Рођен је 1890. године у месташцету Калиш код Гродна, у делу Русије који сада припада Пољској. Отац му је био судија врховног суда у Варшави, па није чудо да је Соловјев био наклоњен правним наукама. Дипломирао је на два факултета: Правни руског универзитета и Историјско-филолошки, оба у Варшави. Тада је Варшава била средиште славистичких студија, па се, између осталог, изучавала и историја средњовековне Србије. С две дипломе лако је постао асистент Правног факултета у Варшави а затим је у Москви постао доцент, почео је да предаје, био је пред одбраном докторске дисертације. И ту негде завршава се прво и мирно раздобље живота Александра Соловјева.
Револуција 1917. године значила је одлазак из Русије: Соловјев није прихватио комунистичке идеје нове државе, и енглеским бродом пребегао је у Константинопољ. Руско копно више никада није видео. После Софије и Хајделберга, зауставио се у Краљевини СХС која је, захваљујући наклоности краља Александра према руским емигрантима, била отворена нарочито њиховим стручњацима. Соловјев је радио на одсеку Историје словенског права на Правном факултету, где је већ било више руских емиграната.

Грб Соловјева

У међувремену, негде на путевима између Русије и Србије, Соловјев је изгубио коферчић с рукописом свог докторског рада, један једини примерак свих резултата великог истраживања о екстрадицији криминалаца између Пољске и Русије. Значи, морао је испочетка да истражује, проучава и пише нови рад. Нова тема, законодавство цара Стефана Душана, била је почетак његовог великог и плодоносног изучавања историје српског средњовековног права.
Убрзо је почео да објављује радове на српском језику. Иначе, Александар Соловјев је поред руског, пољског и српског језика говорио и друге словенске језике, знао је латински и старогрчки, а с лакоћом је предавао на француском, енглеском, италијанском и немачком језику. Међу првим његовим научним радовима је и један од најбољих „Одабрани споменици српског права (од 12. до краја 15. века)”, књига настала из потребе, како је рекао, „да ученици сами читају старе споменике”. Сакупио је одговарајућа документа и сврстао их по хронолошком редоследу.
Двадесете и тридесете године прошлог века биле су лепе и важне за Александра Соловјева. Прво се 1925. године оженио Наталијом Рајевском, кћерком адвоката из Петербурга, која је као и Соловјев отишла из Русије. Године 1928. постао је доктор наука. Резултате својих изучавања објавио је у студијама „Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка” и „Душанов законик”. Овим делима Соловјев се сврстао у великане правне историје средњовековне Србије. Године 1931. он и његова супруга постали су југословенски држављани. Две године касније родио им се син. Соловјев му је дао име Александар по српском краљу, у знак захвалности за добродошлицу у Србији. Указ о именовању за редовног професора Правног факултета уручен је Соловјеву 1937. године.

Грб цара Душана, како га је нацртао Соловјев

Александар Соловјев млађи био је држављанин САД и радио је у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Добро је говорио и српски и руски. Умро је пре неколико година.
Све то време Соловјев је проучавао српско право. Посматрао га је у ширем, историјском значењу, а нарочито га је занимала веза словенског и византијског права. Сви текстови, а бројни су, водили су ка његовом најзначајнијем делу „Предавања из историје словенских права”, објављеном 1939. године. У њему је уклопио правну историју средњовековне Србије у линију општег развитка права словенских народа.
Ратне године провео је у Београду, у кући у улици Војводе Драгомира број 10 код Каленићеве улице. Као и остале његове колеге, није предавао на факултету. У том присилном мировању, Соловјев проучава историју српског грба. Један рад о томе објавио је у „Обнови”, часопису Милана Недића и – погрешио. Кад је после ослобођења посебна комисија одлучивала који од предратних професора могу да наставе рад на факултету а који не, Соловјев је сврстан у другу групу зато што је објавио истраживање о српском грбу у, како је објашњено, „окупаторском гласилу”. Породица Соловјев остала је без новца. Издржавали су се давањем часова француског и руског језика и успели да преживе.
Александар Соловјев је као професор био неподобан за Београд, али не и за Скопље и Сарајево, како је 1947. године проценила тадашња влада понудивши му да ради на факултетима нека од та два града. Одабрао је Сарајево зато што му је ту понуђено место првог декана Правног факултета.
После Русије и Београда, у Сарајеву је почео трећи пут из почетка. Настојао је да развије живот факултета, да као и у Београду добрим делом узврати домаћинима.
Почетком октобра 1949. године, Соловјев и његова супруга су ухапшени. Према сведочењу његовог сина, које преноси професор Сима Аврамовић у тексту „Житије и дело Александра Соловјева, великана правне историје”, разлоге хапшења није лако реконструисати. Могуће да је група револуционарних студената пријавила коме треба да Соловјев не предаје по марксистичкој методи. У оптужници му је замерено да је од делегације бугарских правника примио текст Резолуције Информбироа, да га је прочитао и уништио, али ништа од тога није пријавио. Било је то време захлађења односа између Југославије и Совјетског Савеза, па је свако ко би и помислио да је у вези са СССР-ом био проглашен непријатељем народа. Соловјев је у затвору признао ову другу оптужбу зато што је поверовао часној официрској речи неког младог иследника да његово признање неће бити уведено у записник.
Око годину и по дана није се знало где је. Његову жену Наталију пустили су из затвора након шест месеци. Била је потпуно седа, изнурена и испалих зуба од скорбута. На хартијици коју су јој дали писало је да се „другарица Наталија Соловјев пушта на слободу у недостатку доказног материјала. Смрт фашизму – слобода народу!” За то време њихов шеснаестогодишњи син био је сам у Сарајеву у стану својих родитеља, без новца.
Кад је Соловјев пуштен на слободу, наређено му је да бира нову домовину. Речено му је да ако за шест месеци не добије визу за неку западну земљу, власти ће га иселити у једну од земаља такозване народне демократије: Бугарску, Мађарску или Румунију, куда су из Југославије послати многи руски емигранти. У последњем тренутку успео је да добије швајцарску визу. С породицом одлази у Женеву и четврти пут почиње живот из почетка. Имао је шездесет једну годину.

Соловјевљеви цртежи грбова српских племићких породица

Швајцарци су поштовали његов дотадашњи научни рад, али их нису занимале теме којима се бавио. Три године био је без посла, и опет су часови руског језика једини извор прихода у његовој породици. После безброј препрека и већ времешан за нове почетке у каријери, Соловјев постаје професор словенских језика и руске књижевности на Универзитету у Женеви. Враћа се теми којом се бавио током рата – хералдици и српском грбу. Објавио је тридесетак радова о средњовековним грбовима, печатима, оружју. Постао је један од најугледнијих хералдичара и тако члан Међународне хералдичке академије.
У Швајцарској Соловјев пише о Србији, земљи која се према њему ружно понела, између осталог и „Историју српског грба”. Соловјеву је било важно и, на крају крајева, логично да књига о српском грбу буде штампана ћириличним словима. У Швајцарској су имали само латинична издања, па ју је зато објавио у Мелбурну у Аустралији, у штампарији српских емиграната 1958. године. У Србији је тада ова књига била неподобна због садржине, а посебно због последње реченице у којој Соловјев указује на сличности старог српског грба с државним симболом нове, НР Србије. Данас је прво издање ове хералдичке студије права реткост.
Последње дело Александра Соловјева је оно с којим је почео каријеру научника, „Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године”. Само што је Српска академија наука и уметности у Београду примила рукопис овог рада, Александар Соловјев је умро 15. јануара 1971. године у Женеви. Тамо је и сахрањен.
„Историја српског грба”, најважнија књига о нашем националном симболу, објављена је у Србији први пут тек 2000. године, у издању куће „Досије” и Правног факултета у Београду. Последња реченица више ником није спорна: „Године 1947. поједине народне републике Демократске Федеративне Југославије добиле су нове грбове (налик на грбове совјетских република) у венцу од храстовог лишћа, с петокраком звездом горе и савременим амблемима. Ипак, у грбу НР Хрватске сачуван је стари штит с црвено-белом шаховницом, а у грбу НР Србије црвени штит с четири славна огњила. Огњила (оцила) су истог облика као у српском грбу из 19. века и сликана су у белој боји, према последњој традицији коју смо у нашем раду анализирали. Али, часног крста више нема”.

Написала: Соња Ћирић
Извор: Политикин Забавник, број 2948
Заборављени умови Србије: Александар Салавјов (РТРС)