Карађорђевић треће класе
Око 1900. Обреновићи су били тако утврђени, а Карађорђевићи тако заборављени да свет није знао ни где су, ни кога све има од њих, нити шта раде по туђини. Али 1900. краљ Александар Обреновић оженио се Драгом Машин, а 1903. је нестало Обреновића. Тада је неки заједљиви обреновићевац рекао:
“Карађорђевићи треба њој да пале свећу, иначе се никад не би вратили у Србију.”
Затим је објављено да нови краљ има троје деце, брата и синовца.
Али је било још четири Карађорђевића који нису убрајани у родослов краљевског дома. То су, пре свега, била два близанца, које је кнезу Арсену родила његова законита жена, кнегиња Демидов ди Сан Донато, а које он није признао. Један од њих је умро пре 1918. а други је скончао као руски емигрант негде око 1930. у Паризу.
Друга два Карађорђевића били су кнежеви “Алексије и Божидар, који су представљали “старију грану” Вождовог потомства и којима нико није оспоравао легитимност. Они су били синови Ђорђа Карађорђевића и његове жене Саре, кћери Капетан – Мише Анастасијевића, чувене по богатству, духовитости и храбрости.
Ђорђе је био син старијег Вождовог сина Алексеја и грофице Тронхин, која је била из породице женевског лекара (и волтеријанца) доктора Тронхина.
Тај Алексеј, изгледа, није имао политичких претензија; он није желео да се враћа у Србију – умро је у Русији као руски официр Алексеј Черни, познат по лепоти и бравурама разних врста. Његовог малолетног сина Ђорђа његова баба, Вождовица, довела је у Србију завреме прве владе кнеза Михаила, а после њене смрти послат је у Русију и тамо постао руски официр, такође под именом Черни. Али 1858. Карађорђевићи су протерани, а враћени Обреновићи.
Сара и њен лепи муж Ђорђе живели су после тога у изгнанству час у Румунији, час у Феранцуској, где је, ваљда, тај млакоња и умро. Кнегиња Сара је онда узела политичку судбину своје деце у своје руке. Она је желела да њен син Алексије буде “претендент”. Међутим, њен првенац није био створен за историјску улогу. Драгутин Илић, који га је упознао у Букурешту деведесетих година прошлог века, описао га је као аристократу и мондена без будућности, и није се преварио. Пошто је потрошио све што је имао, Алексије се 1912. оженио једном Американком да би јој дао титулу принцезе, и из тих разлога усинио и њену кћер из првог брака, те је тако уновчио себе и своје име. Он и његова кнегиња Дарја су се појављивали у Србији, где је она 1914 – 15. издржавала једну болницу за ратне рањенике (и написала једну књигу о нашем повлачењу кроз Албанију). Краљ Петар I је томе свом синовцу дао пуковнички чин и Карађорђеву звезду, само трећег реда, због чега је Владан Ђорђевић писао о њему као о “једином Карађорђевићу III класе”. Он је умро 1918. од грипа у Женеви.
Генијалан и декадентан
Много је занимљивији његов брат Божидар Карађорђевић, који је већ пре 1900. био једно европско име. Болешљив у младости, иако врло образован, богат, леп, елегантан и духовит, он је имао разне “комплексе” и веома занимљив лични живот. Кад је породица због коцкарских и других дугова старијег брата дошла у материјалну кризу, Божидар је почео да живи од свога пера и дела својих руку, јер је био даровит сликар ичовек који је неговао такозвану примењену уметност. Сентименталан али скрупулозан, поносит али “декадент”, он је, како је о њему писао Жан Фино, водио многострук живот. Пошто је био и веома музикалан, он је био омиљен и приман свуда раширених руку, а поред тога имао је огромна знања из политике, књижевности, историје уметности и опште историје и био фини козер. Поред српског, говорио је француски, енглески, немачки, шпански, румунски, а, изгледа, и мађарски, јер је преводио Марва Јокаија на француски.
Музичар, новинар, глумац и златар
Није лако утврдити чињенице за биографију тога човека, за кога је речено да је био “генијалан али неорганизован” и да су париска нервоза, разбијеност и забавност, као и словенска несталност и недоследност убили у њему великог уметника, а да су породичне и личне несреће ујаловиле његове основне животне силе. 
Брижљиво васпитан, али мажен од матере (која је жалила што није рођен као девојчица), он је растао у друштву руских и румунских аристократа и много путовао још као дете и младић. Његова мати је имала своју кућу у Паризу, у близини Булоњске шуме, и примала у њој разан свет; у њој се појављивао и Анатол Франс, за кога се каже да је неке Божидарове “црте” употребио да ослика личност свога Пола Ванса из Црвеног крина. Жозеф Кајо је био друг старијег брата Алексија, а Марија Башкирцев искрен пријатељ Божидаров, о чему сведоче њен дневник и њен портрет несрећног Божидара (сада у београдском Народном музеју). У раној младости, њега је Пјер Лоти “завео” (како је говорила његова мати) и одвукао га у ране настраности, тако да је временом постао нешто слично ономе лудоме Монтескјеу, чије су “психозе” послужиле Прусту да их “рашчлањава” у својим романима.
Почетком деведестих година, Божидар је живео у Бечу и студирао музику. Тада се дружио са виолинистом Лујом Реом и постао нераздвојан са Брукнером, за кога аустријски музиколог Дечеји тврди да није објављивао нека своја дела док их претходно више пута не “размотри” са Божидаром и усвоји неке његове сугестије, а кад се зна шта у светској музици значи данас Брукнер, човек застаје збуњен пред овим исказом! Божидар је имао и леп глас, и он је на разним поселима, пратећи сам себе на клавиру, певао арије Бизеа, Маснеа и Грига, а први у Европи лансирао Волфове композиције. Али, он је певао и наполитанске арије Чајковског, јер је познавао и ноћне локале Напуља, где је освањивао са морнарима и сумњивим женама, у чијем је друштву уживао као и Тулуз-Лотрек.
Божа још није био пунолетан кад га је диљем Европе, а нарочито у “извесним круговима” прославио скандал: сентиментално се везавши за славног сликара Пјер Лотија, побегао је од куће да живи с њим. У Бечу је студирао музику, а поправљао и рецензирао Брункерова дела! Путовао је много, написао сјајан путопис из Индије. Под лажним именом прошао Црну Гору и Србију, а акварели са тог пута достигли су баснословне цене у европским салонима. Као глумац, пратио је Сару Бернар на једној њеној турнеји. Писао музичку критику у “Фигароу”. Био кафански музичар у крчмама Напуља. Волео и златарство и био прави мајстор за израду луксузних предмета од коже. Био је у Србији, али га нису позвали да присуствује крунисању свог стрица. У париском “доњем свету”, где је остављао последњи франак у сумњивим крчмама, знале су га све “радне жене”. Познат је био под надимком “Ђурђевак”.
Та психолошка “искуства” он је плаћао својим добрим гласом, али је ипак умео да се одржи у париском и европском свету. Био је сарадник париског “Фигароа” и радио на Британској енциклопедији, написао је једну фину књигу о Индији (Les notes sur les Indes), а оставио и низ расутих причица и есеја по енглеским и француским часописима, који би, да се скупе, од њега направили једног пристојног писца и занимљивог критичара. Јер, он се разумевао не само у музику и сликарство него и у гоблене, порцелан, намештај, паркове, архитектуру, скулптуру, па чак и у позориште. Као аматер, он је на једној турнеји са Саром Бернар играо неку улогу у Расиновој Федри, а да би имао од чега да живи савесно је научио златарски занат, па је радио на злату и драгом камењу. Био је цењен и као уметнички књиговезац и мајстор за луксузне предмете у кожи, ал ије пласирао и своје “десне” за тапете од хартије и свиле и таписерију.
Мало познат у Србији, он је дошао 1904. у Београд, али није одсео у двору, нити је на крунисању свога стрица био у званичном кортежу. Заједљиви Београђани су тада само нашли да тај принц има искрзане панталоне и нешто избледели сиви полуцилиндар, да изгледа као да је скинут с крста и да није за друштво. Уосталом, он у Србији и није имао познаника, осим браће Свилокосић, од којих је Добривоје био дипломата (који је умро у Букурешту јануара 1935.), а Миша инжењер. Миша је био и Пашићев интимус, а познат је као човек ванредне интелигенције, социјалист од младости до смрти. Умро је у Паризу пре 1925. где је и живео и остао као последњи добротвор Оскара Вајлда, кога је помагао из чисте хуманости, ценећи његове списе.
Принц Божидар је под неким туђим именом долазио у Србију тајно и под Обреновићима а у Црној Гори је био 1894. када је обишао и Скадар, па преко Албаније дошао коњем у Призрен и о томе написао један кратак, али врло занимљив путопис у “Реви де Пари”. Из Србије Божидар је донео у Париз неке аквареле из Тополе и Шумадије, који су отишли на јагму, као и његови слични акварели из Венеције и Алжира, Шведске и Бретање. Пријатељ са сликарима Ролом, Лепажом и Жилијеном, он је био и сам цењен као сликар, а Едуард Гунома је издао неке репродукције његових пејзажа. Као уметнички критичар, он је имао отворене ступце лондонског “Уметничког магазина”, а објављивао је своје чланке и у Америци.
Звали су га “Ђурђевак”
Премда су га жене обожавале (што тврди Чеда Мијатовић на основу разговора са једном леди која је волела Божидара), он није хтео да богатом женидбом изађе из беде. Штавише, зна се да се у Паризу често спуштао на “дно”, па спавао по грађевинама које се тек зидају, по азилима који скупљају пропале душе, и чак под мостовима, уз апаше и сасвим изгубљене жене, а волео и да води радознале странце кроз париска подземља, ћор-сокаке и разбојничке пећине. Њега је знао сав Париз, па га је знао (и волео) и тај “доњи свет”: и као што је у Индији учио обраду метала, он је тако међу одбаченима овога света учио обраду људских душа; париске гризете су га из миља ословљавале са “ђурђевку мој” и узимале му последњи франак, али богати пријатељи су му стављали на располагање своје виле у Швајцарској, своје јахте и своје екипаже. Опседнут разним демонима, принц Божидар је ипак оставио успомену једног доброг, моралног и милог човека. Можда зато није чудо што је умирући (1908, код фрањеваца у Версају) рекао:
“Ја сам био изнад класа, религија, нација и свих предрасуда раса и култура и зато сам се опредељивао за пријатељство по избору, а не по богатству и угледу, а Француску сам волео одмах после Србије.”
Париз га је ожалио више него Београд, где није било чак ни “дворске жалости”, ни парастоса, ни некролога – ничега
Српско наслеђе- историјске свеске, број 6, јун 1998.